Анали Правног факултета у Београду

198

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

пропису ( 14 ). Поставла се питање које од наведених мишљења о пореклу норме треба усвојити. Да ли су норме саставни део неписаног јавног права, као што каже Биндинг; да ли се ту ради о апстрактној норми, која представља општу нормативну вољу, као што каже Белинг; да ли су у питању културне норме које право не прописује већ их признаје, као што каже Мајер; или je, пак, овде реч само о писании нормама ко je су донете у виду правних прописа, као што кажу Срзентић — Стајић. По нашем мишљењу, сва ова решења имају у себи по нешто хачно, мада ниједно није потпуно прихватливо. Велики број нор.ми, нема сумн>е, предвиђен je писменим актима државе. Тако, нпр., код кривичног дела неплаћања алиментације из чл. 197. КЗ, ради се о кршењу норми, које су прописане у породичном праву. Код кривичног дела повреде бирачког права из чл. 159. КЗ ради се о кршењу норми предвиВених у Уставу итд. ( 13 ). МеВутим, постоје и такве норхме ко je нису предвиВене писании правним прописима. Тако, на пример, норма „не убиј”, која се крши извршењем кривичног дела убиства из чл. 135. КЗ, није предвиђена ниједним писании правним прописом државе. Прехма томе, не може се прихватити да су норме исклучиво предвиВене правним прописима. Има, дакле, и таквих норми као што каже Биндинг које су саставни део неписаног права, при чему то не морају бити само норме јавног права, како он то погрешно сматра. Ради се, дакле, о нормама које законодавац није прописао, већ их je нашао као правила, опште усвојена у цивилизованом друштву. Другим речима, ради се о културним нормама, које je како каже Majep држава признала. Нама се чини да je основни извор норми у општем систему и духу правног поретка једног друштва —државе, па било да се ради о писаним или неписаним нормама. Наиме, и прописане норме у првом реду јесу норме које произилазе из опште констелације и система правног устројства државе, и њихово прописивање, по нашем Мlпиљењу, не значи њихово конституисање, већ значи само њихово. декларисање. У вези с тим, треба навести мисао коју je немачки професор Цу Дона изразио у свом раду о противправности: „Није противправно каже он оно што je забранено (и зато што je забранено), него се мора узети обрнуто, да правки поредак забрањује оно што je противправно (и зато што je противправно)” ( 1в ). Шта je дозволено а шта забранено у једном друштву произилази из општег духа правног поретка. Према томе, и оно што je прописано као дозволено или забранено, није дозволено или забранено зато што je прописано. Из овог произилази заклучак да су забрале и овлашћена, која поставла правнн поредак, у суштини и по пореклу истородне, па без обзира да ли су изричито прописане или нису. Разлика je између прописаних и непрописаних норма у томе што прописане норме поставлају обавезна правила понашана у одређеним ванкривичним гранама права, и нихово кршене представла противправно дело, мада не мора истовремено представлати и кривично дело, уколико као такво није предвиђено и за нега ни je од-

(14) Срзентнћ — Стајић, op. cit., стр. 125.

(is) Др М. Радовановић: Кривпчно право, Општн део, Београд, 1965, стр. 111

(1б) Alexander Graf zu Dohna: Die Rechtswidrigkeit als allgemein gültiges Merkmal im Tatbestände strafbarer Handlungen, Halle a. S., 1905, стр. 27.