Анали Правног факултета у Београду

249

СУД СКА ПРАКСА

je углавном усвајао (Одлука Општинског суда Г-225/54 и одлуке Окружног суда Гж-21/53, Гж-303/54 и Гж-476/54). Узрок овој појави je тај што je суд сметање службености третирао као и сметање државине, односно поседа који се штнти сумарыим државинским тужбама. Овакав став запажен je како код Опшхинског тако и код Окружног суда. Међутим, са доста сигурности ce може рећи да циљ наведених тужбених захтева није био да ce конституише неко ново право које титулар није имао, већ да се заштити од сметњи или оспоравања стечених права. Y том смислу je карактеристична Одлука Окружног суда: „Побијаном пресудом утврђено je да тужилац MJ из села ДГ има право службености за пролаз колима, саонама и стоком путем у атару села ДГ у границама и мерама..., те да je туженик MJ дужан да му ово право призна у року од 15 дана по правоснажности пресуде под претњом извршења” ..„Тужилац je својом тужбом тражио да му туженик призна право службености пута за свој плац за пролаз колима и саонама у пшрини од 2,41 m са источне и западне стране. Првостепени суд je после правилно и потпуно изведеним доказом утврдио на лицу места ширину спорног пута, па je према тако потпуно и правилно утврђеном чшьеничном стану на лицу места и одлучио да тужилац има право службености пролаза колима, саонама и стоком у тој пшрини а не у оној како je тужилац својом тужбом тражио." Дакле, наведена Одлука утврђује да МЈ има право службености пролаза, али из тужбених навода се може видети да je он у ствари тим путем пролазио и раније на основу права стеченог одржајем. МеЬутим, кад му je даљи пролазак оспорен, тужилац, пошто није поседовао никакву исправу о свом праву, морао je да се обрати суду. 5. Као што смо видели, највише спорова вођено je због сметања коршпћења права службености. Врло je занимљив став суда приликом одлучивања по овим питањима. „Побијаним решењем изреком под I угврђено je да je туженик сметао тужиоца у пролазу пешачком стазом на месту званом „Под кућом” у атару села М у границама и мерама описании у изреци побијанога решегьа под 1. Изреком под 2 наложено je туженоме да у будуће не смета тужиоца у пролазу описатом путањом у изреци у року од 3 дана по правоснажности решења под претњом принудног извршења. Противу овога решења уложио je жалбу туженик нападајући исто да je према њему учшьена неправда јер првостепени суд није извидео ту чшьеницу да ли тужилац може да дође у своју парцелу са ко je друге стране без икаквих тешкоћа и зашто суд ни je испитао његове сведоке. Исхштујући побијано решенье поводом жалбе туженика Окружни суд je нашао: да je жалба неоснована и да je побијано решенье правилно jep je првостепени суд после правилно и потпуно изведених доказа преслушањем предложених сведока утврдио правилно чињенично стање да je тужилац пролазио пешачком стазом на које се сада наводи чин сметања још од пре Другог светског рата па све до дана учињеног сметања од стране туженика. Неосновани су наводи жалбе да првостепени суд није преслушао сведоке на које се туженик позвао, jep се из списа овога спора не види да je туженик ма какав предлог у том правцу у току расправе нити у одговору чинио. Исто тако je неоснован навод жалбе да првостепени суд није се упуштао у оцену питања да ли тужилац сем