Анали Правног факултета у Београду

459

ПРИКАЗЫ

земљишта од 1958. год. (пропксао да се може извршити упис својинског права на физичким деловима зграда (чл. 70). Затпм je донет Закон о својини на деловима зграда од 1959, пречишћен текст од 1965. год., који детаљно регулише питања из односа етажних власника. Према овом закону, а за разлику од других источноевропских содијалистичких земаља, у којима je етажна својина само један од облика личне својине, својина на физички подељеној стамбеној згради не представлю само категорију грађанског права. Пре свега, посебни физички део зграде може бита и у „грађанској” и у „друштвеној својини”. Y првој хипотези титулар je физичко или грађанскоправно лице, а у лругој друштвеноправно лице. Према томе, етажна својина, у југословенском позитивном праву испољава се у два вида: као својинско право на стан и као „право располагања” чији je носилац друштвеноправно лице. С друге стране на истој стамбеној згради могуће je конституисати оба облика егажне својине, док овај мешовит систем не постоји у правима других социјалистичких земаља. Тамо су стамбене зграде или у социјалистичкој државној својини или у лггчној својини грађана. Још једна специфичност правног режима етажне својине код нас манифестује се у характеру односа права на стан и права на заједничким деловима зграде. И овде треба разликовати два случаја. Први, кад je реч о породичној стамбеној згради и друга случај кад je у питагьу вишестамбена зграда која не улази у категорију породичне стамбене зграде. Код породичних стамбених зграда, наш законодавац примењује дуалистичку концепцију: с једне стране, етажни власник има искључиво право својине на стан, а с друге сусвојинско право на заједничкнм деловима зграде. Код вишестамбених зграда које су по сили закона у друштвеној својини, заједнички делови не могу бити у сусвојини етажних власника, већ се конституише „трајно право коришћења” у корист сопственика станова. Када je стамбена зграда (породична или стамбена зграда која улази у фонд стамбених зграда) подигнута на грађевинском землшшту које се налазе у друштвеној својини, етажни власници имају право трајног коришћења на тој париели. Ако je, пак, парцела у грађевиској својини, сваки сопственик стана има сусвојинско право на идеалном делу грађевинске парцеле који се одређује према пропорцији вредности стана и укупне вредности стамбене зграде. Управл>ање зградама са етажном својипом код нас није јединствено, пре свега зато што су према нашим познтивним прописима све стамбене зграде, сем породичних, посматране као грађевинско-стамбени објект у друштвеној својини и њима се унравља као и „неподеменим” зградама у друштвеној својини у којима су грађани само закупци станова; а затим што се као титулар етажне својине појавлује и физичко и друштвено-правно лице. С обзиром да породичне зграде не улазе у „фонд стамбених зграда” на њих се не примењују одредбе Основног закона о привредном пословагьу (газдовању) стамбеним зградама у друштвеној својини већ се међусобни односи ypebyjv тзв. оггштим условима или уговором између етажних власника, респектујући, наравно, опште пршпшпе о управљању заједничком ствари. За све стамбене зграде, у којима je бар један стан у друштвеном власништву примењује се режим управлюгьа према Основном закону о привредном пословагьу стамб. зграда у друштвеној својини. Тим зградама управљају станари и организације за газдовање стамбеним зградама (режим кућиих савета, зборова станара), а етажном власнику призната су на делу у искљушгвој својини посебна права по Закону о својини на деловима зграда. Када je, међутим, реч о стамбеним зградама које не улазе у категорију породичних стамбених зграда, али у којима су сви станови у грађанској својини, и ко je су уз то као грађевинско-стамбени објекти у друштвеној своји, питагье који режим применити постаје још сложеније. Аутор се залаже за што брже отклањање ове дилеме с обзиром на чшьеницу да ће оваквих зграда бити све више jep се и све брже граде станови за тржиште намегьени баш појединцима; и предлаже да се усвоји решење др Аранђеловића да се овакве зграде препусте на управл>ање етажним сопственыцима jep не