Анали Правног факултета у Београду

ном режиму који важи и за све друге облике државне социјалистичке својине. Y полском праву постоји право искуљиве својине на стану који служи исклучиво за задоволене погреба власника и сувласнички удео сваког становника у заједничкнм деловима зграде. За сувласнички удео важи принцип акдесорносхи у односу на право исклучиве својине на одређеној стамбеној јединиди. Поред овог облика етажне својине, пољски законодавац предвиЬа и тзв. задругарско право које у ствари представла једно „ограничено стварно право на стану у вишеспратној згради”, с тим што правни режим који се примењује у овом случају варира већ према томе да ли су у гштању стамбене задруге или грађевинско-стамбене задруге. Y првој хипотези, задругарско право на стан није отуђиво и не може бити предмет извршења, а у другом случају оно се и по садржини и по обиму приближава својинском праву на стан. Треба указати, међутим, да у Полској стамбене зграде са више од четири стана не могу бити предмет етажне својине и да се на њима конституише или државна својина или су предмет задружне својине, о којој смо управо говорили. Стамбена изградња у Чехословачкој остварује се или удруживањем индивидуалних средстава грађана или се лична својгша на стану стиче куповином станова у стамбеннм зградама ко je се налазе у државној социјалистичкој својнни. Правнотехничка организација етажне својине у чехословачкой праву решена je у основи на исти начин као и у Полској: постоји лична својина на стану у поделеној згради за становане и сувласништво на заједничким деловима зграде. Уколико je зграда подигнута на землишту у државној својини, сувласшщи стичу „право заједничког личног коришћења." Ова хтравяа решења у Чехословачкој резултанта су дуже еволуције института етажне својине у овој земли. Пре доношења Закона о личној својини на становима у вишеспратним зградама, предмет личне својине могле су бити само породичне зграде и викендкућице, док су остале зграде за становање биле или у државној или у задружној својини, a грађани су стицали само право личног коришћења на основу уговора о додели стана. Y Југославији организадпја етажне својине веома je сложена. Изложићемо деталније основна и најважнија нравна решегьа нашег законодавца као и кратак осврт на став законодавства у предратној Југославији. Као што смо раније већ напоменули, буржоаски грађански кодек си либералистичке етапе развоја капиталистичког друштва нису пружали правку могућност за експанзију етажне својине. И у предратној Југославији приватни капитал био je основна материјална и друштвена предпоставка за усвајање истог решења. Закон je забрањивао констнтуисање етажне својине и као и француски Code Civil санкционисао само већ успоставлене правне односе етажних власника. Y социјалистичкој Југославији, после периода извесних дилема како нравно поставити институг својине на физичким деловима зграда (питање субјеката, права и обавеза етажних власника, режима управлана, итд.), законодавац je, потстакнут објективним чиниоцима друштвеног развоја (либерализапија у промету добара, потреба да се стамбена изградња интензивира не само ангажованем друштвених средстава него и кроз удруживање новчаних средстава појединада), односно неколико закона којима се регулишу питања етажне својиие и дају одређена правна решења за дотада спорне случајеве. Прво су Законом о промету' землишта и зграда од 1954. укинути правни прописи којима се забрањивало успоставлање етажне својине и изричито се прописало да право својине на физичким деловима зграда могу стицати грађани, друштвене организације и удружена у новоподигнутим стамбеннм зградама (чл. 43) као и да станови и пословне просторије могу бити предмет правних послова (купопродаја, поклон итд.) Уредба о изградни стамбешгх зграда радника и службеника од 1951). Међутим, Закон о промету землишта и зграда није у целини правнотехничкн решио конституисања етажне својнне јер није дозволавао упис ове својине у землишне книге. Тек je Закон о национализации најамних зграда и грађевинског

4S8

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА