Анали Правног факултета у Београду

457

ПРИКАЗЫ

клучиво право сваког сувласника да ce њиме користи и да га употреблава. Иако по овој концепцији правно не постоји својина на посебној индивидуално одређеној ствари већ само тзв. искључиво право коришћења и употребе, практична решеньа и у погледу обима и садржине тог права, као и друга питан.а (органн управљања, међусобни односи-права и дужности сувласпика, итд.) истоветна су или бар слична наведении законима других катя алистичких европских земала. Y земљама common-law-a (Велика Британија, САД, сем Шкотске) етажна својина није регулисана у оквиру института сувласништва. V Великој Британији, поделена својина на зградама за становање решена je, у највеВем броју случајева, дугорочним закупом (на 99 год.). МеВутим и у овој земли, у последгье време, ради се на реализацији предлога који садржи поставке блиске решењима континенталних правних система у материји етажне својине. Сједињене америчке државе примењују два система Cooperative Associations и Condominium. Први систем састојн се у удруживању средстава појединаца у цилу стамбене изградње, али право својине на згради као целини припада корпорадији. Поред извесних предности овог система, основни недостатак je у томе што чланови корпорације као појединци не могу располагати стамбеном јединицом (не могу стан отуђити, оптеретити итд.) Стога je било неопходно установите нов одговарајући систем који ће стимулисати финансирање стамбене изградње што се нарочито актуелнзирало после II светског рата. Condominium je управо такав облик етажне својине конституисан на начелима common law-a и израстао из праксе. По овом систему, појединци су власници на стану, док су заједнички делови зграде у заједничкој својини тј. власници постају „tenants incommon”. Y социјалистичким землама питање етажне својине начелно ce друкчпје поставла. Право лично својине на стану у позитивним правним системима социјалистичких држава принципијелно не може бита спорно, јер je реч о таквом добру ко je служи за задоволавање материјалних и културних потреба граВана и као такво може бита предмет личне својине грађана-појединаца. Питање које, међугим, задире у концепцију института етажне својине прихваћене у социјалистичком свету je свакако обим тог Права тј. лимит који се не може прећи a чија се садржина састоји у задоволавању личних потреба граВана и њихових породица (чл. 23 Устава СФРЈ). Y протечном. етажна својина би се трансформисала у приват ну сво јину капиталистичког типа, тј. у средство за стнцање дохотка без рада. То и јесте био мотив законодавца у социјалистичким землама да право својине граВана на стан категоризује као право својине на предметима за личну потроштьу, за задоволавање личних и породичних потреба. Стамбена изградња у социјалистичким землама у својим основним размерами врши се путем инвестиционих улагања друштвених средстава и ангажовање инднвидуалних средстава за ту сврху може бити само допунског карактера. Ипак, аутор указује и на околност да би могућности за реализацнју права на стан биле ограничене на мали број граВана, уколико би се то право могло остваривати само кроз категорију јединственог својинског права на породичну зграду. Зато се етажна својина и у социјалистичким државама јавла као инструмент стамбене изградтье и на ширем друштвеном плану. Правна конструктдаја етажне својине у Совјетском Савезу уклапа ce V основне принципе совјетског позитивног правног система. Y праву СССР могућа je и индивидуална и скупна стамбена изградтьа. Вишеспратну зграду за становање може подићи „стамбено-граВевински колектив индивидталних градилаца" у ком случају постоји етажна својина и „стамбено-граВевинска задруга” у ком случају се констигуише задружно власниllTTßO на стамбеној згради. Стамбена задруга, ко ja има својство правног лица, уступа сваком члану задруге, пропорпионално његовом уделу и 6poiy чланова породипе, одреЬену стамбену (единицу „на стално коришћење”. Стога овде и rape v питању етажна својина. него један од облика социјалпстичке својине. Задружно власништво, разуме се, подлеже истом прав-