Анали Правног факултета у Београду

472

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

нису познати пшрој јавности. Бш je потребно да се водећи луди, из појединих република меЬусобно оптуже и увреде, па да јавност понешто сазна о тајновитом договарэтьу на Брионима на којем су највиВенији руководиоци одлучивали о судбини наших народа. Јавност, додуше, незна шта je ко говорио и који je део интереса жртвовао приликом склапања уставних нагодби, али то по схватању ових лидера, уопште није важно. Сасвим je доволно да јавност верује, да су они добро радили, управо онако као што постојање бога не треба доказивати, већ у њега веровати. Накладно објавливање одабраних одломака из брионских расправа, како би се оправдало иступање појединих представника Србије, само потврђује чињеницу да вођство ове земље никад није имало озбиљну намеру да васпостави ДЕЛУ истину. Оно je само спремно да обелодани овај или онај део истине зависно од тога шта жели тиме да постигне, чиме се овако произволно издвојена и окрњена чшьеница истина своди на лаж и полуистину”. Па дале, на истој странн; „Некад je Устав значио далеко више него данас. Данае je то, у многоме, празна парола и мртва реч на хартији које се мало гшидржавају и они који су Устав донели, a још мање они због којих се Устав доноси.” Е истом напису, на страни 222. каже се: „Данае je идеја уставности у многоме компромитована у овој земли. Уместо да се власт оних који располажу нашом судбином ограничи и сведе на култу меру, устав може, између осталог, да послужи да неком појединцу шли некој групп обезбеди што већу и што трајнију власт, по могућству до краја живота. У овом тренутку посебно je значајна стабилност уставног поретка, коју угрожава необуздани волунтаризам водећих политичких трупа. Па дал>е, на истој страни; „Наш нови Устав од 1963. године, једва да може да потраје две године, а да се не промени и из темела потресе. У нас се упорно тврди да ово често мењање устава није израз друштвене и политичке нестабилности, него управо обрнуто, да je израз стабилности. Међутим, очигледо je да уставни поредак није ни стабилан ни трајан, јер зависи од тренутног распореда сыага који се брзо и често хмења, тако да руши сваку сигурност, сваку трајност и сваки ауторитет. Оно што данас представла затеднички договор свих оних који су на власти у ко je се сви заклшьу, већ сутра ће бити изневерено, јер ће се поково померити језичак на ваги. Тако, Устав постаје жалосна врба коју потресају многи моћни ветрови и ко ja се приклања час једном, час другом правцу, зависно од тога одакле je ветар најјачи. У таквим условима, устав не представља ограничавање и обуздавање власти и самоволе оних који владају, већ je управо средство у њиховим рукама које они мењају или одбадују када престане да служи циљу коме теже.” У истом напису, на страни 224., измеВу осталог, се каже; „Садаппьа трупа политичара, без обзира на различитост националне прнпадности, потиче из једне исте котерије, која je дуго делила исте погледе и исту судбину и ко ja je заједно дошла на власт. Н>има je било лако да стално мењају постојеће и склапају нове договоре, да све доводе у питатье сем своје сопствече власти. Али ко гьима да!е право да овим уставным амандмачима везује руке будућој генерадији. Или можда, ова садашња генерација властодржана жели тиме да овековечи своје дело, као што би изгледа желела да овековечи свој живот и своју власт, да учини вечним оно што je увек било пролязно, онај лажни ciai који окружује луде од моћч коти чини тьихове епитете таким, а скрупуле слабим, који дух скоројевића чтши склоним ла веп\- ie у непролазиост своје власти и свога дела. Због тога би можда било вредно да поменемо да историја не познат'е само реловни. односно уставни поступай за шюмену постотећих устява. всћ и неуставгпт пут односно промену вануставним средствима, да народ нема само дужност да се покорава легитнмној власти, већ да изворно располаже право'! на отпор и побуну.” На ппгот страни оват напис завргаава; „Изгледа да нама није доволно ни 2S година, тер углявном ошт исти луди, који су донос" 'и няш први послератни Устав од 1946. године, и сада мењају постојећи. Стога би