Анали Правног факултета у Београду

473

ОБЈАШЊЕЊЕ ЧИТАОЦИМА

требало још једном да се запитамо: Да ли ће задатак нас правника бити да тумачимо и бранимо Устав или да доводимо народ до свести о праву на побуну?” 2. Y напису „др МИХАНЛО БУРИП: „СМИШЛэЕНЕ СМУТЊЕ”, на страни 230., каже се: „Хтео бих одмах на почетку да јасно и отворено кажем да нећу говорити о слову предложених уставних промена, јер сматрам да о томе уопште није вредно говорити”. Па даље, на истој страни; „Свако ко уме да политички гледа и мисли, лако може открити да промена устава која се сада хоће да спроведе нема никакав дубљи друштвени смисао, да нема ничег заједничког с некаквим тобоже нагомиланим друштвеним тешкоћама у која се ова земља заплела на свои мучном путу превладавања наслеђених заосталости најразличитијих врста и боја, да нема за циљ разрешавање некаквих прпродних, неизбежних, незаобилазних тешкоћа читавог досадашњег друштвеног кретања. У ствари, потребу за тим променама, као и њихов правац и обим, изазива и одређује само и једино једпа националистичка заслепљеност која je последњих година код нас узела застрашујуће размере, само и једино један насртљиви национализам који све више ужива не само право грађанства већ и привилегован положат a ко ји олако узима да су искључивост, мржња и кривотворење прави и најбољи начин националног потврђивања.” Па дал>е, на страни 231: „Нема потребе да овде нагађамо да ли нестрпљење или нетрпељивост код оних који ове промене данас захтевају, долазе отуд што они добро знају шта тиме добијају, односно да ли збугъеност, нелагода и оклевање код оних којима се те промене натура ј у, долазе отуд што они знају тачно шта тиме губе. Сасвим je могућност да je знање оних првих много темел>ннје, него ових других, мала то не мора да значи да je и утемељеније. Али, настрану сва та нагађања. У садашњој ситуапији, изгледа да je најбоље никога не сумњичити и никоме ни шта не подметати, већ само трезвено и разложно показати о чему се овде, заправо, ради”. И даље; „Треба бити начисто стам да je Југославија већ данас, готово само географски појам, будући да се на њеном глу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равномерности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних чак меЬурсобно супротстављеннх надионалних држава.” Ыа страни 232: ,Дао да je централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, измеВу осталог, и зато да би се спречило постављање питана националних одговорности на геноцид који je за време Другог светског рата извршен над српским народом!” На истој страни, дал>е, каже се: „Очигледно je да границе садашне СР Србије иксу никакве ни иационалне ни историјске границе српског народа. Уошите узев, границе свих садашних ренублнка у Југославији имају условно значене, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе ыису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенада, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку кад je силом прилика доведен до тога да треба да поновно успостави своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије?” На истој страни се наставља: „Као што je добро познато, изван Србије српски народ живи join у четири од пет преосталих република. Али, ни у једној од тих република не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији, српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот”.