Анали Правног факултета у Београду

362

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

riopecKoj способности, коју треба схватити као једнакост у жртви а не у износу. Али шта je правичан порез? Ту стојимо пред тешком недоумицом. Концепт о пореској правичности, као свакој друтој, релативан je појам, зависая од политичких и идеолошких схватања, од времена, класе и других момената. Отуда нестабнлност и променљивост његова, из којих произилази да савршено правичан порез не постоји, јер правда у расподели пореског терета, по речима Einaudi- а, „мери се грубим кантаром ока и руку а не прецизним теразијама златара” ( 2 ). Визија правичыог пореза током своје еволуцијс тражила je инспирацију у двама схватањима. Тедно од њих, субјективистичко, познато je као теорија „размене”. По овој тези правичан je порез код кога je давање опорезанику једнако нематеријалној користи коју остварује кроз јавне расходе. „Субјективно” je овде inro je обвезник тај фактор који на подлози сопственог одмеравања користи одређује границе активности колективитета. Ово учетье („граничне корисности”), потекло од аутријске економске птколе, данас заступају још иски економисти (Lindakl). Њему одговарају пропорцноналне стопе и примењиво je у комуналним фикансијама, не и ширим територијалним зајсдницама; јер што битно карактерише установу пореза управо je то, што не постоји мерљив однос нзмеђу пореза и генералне услуге заједнице. Објективистичко схватање правичног пореза заступали су нарочито немачки теоретичари; данас се јавља под именом теорије „пореске способности” и доминантно je у финансијској науци. По овој концепцији порези представвају не „цену” за јавне услуге, већ суме које су дужни да полажу граЬани на основу своје подложности и припадности одређеној држави, која je схваћена као „оргашгзам”, са сопственим потребама различитим од гтотреба љених држављана; величина те новчане „жртве” у зависности je од величине привредне снаге субјекта ко ja je на објективан и реалан начин изражена у дохотку цензита ( 3 ). Али ако je у првом прилазу казано да доходак одређује прнвредну снагу обвезника, у другом треба додати да два дохотка, исте величине, не значе увек и две једнаке пореске способности. Поред дохотка и други елементи су од значаја. Не сме се, найме, занемарити чињсница да je од великог утицаја и трошегье дохотка: потребе обвезника и његове породице

(2) Swift je од доиста збуњујуће и нерепшиве распре око рационалне- расподеле пореза направио сатиру; она je позната снима који се сећају његовог фантастично! „Гуливеровог путовања". Ту се два професора надмудрују: како одузети од поданика новац а не нзазвати н.пхову срџбу. Један je предлагао да граЬани порез плаћају на своје мане и пороке, a њихов износ најправпчније ће утврдити суседи. Друга je тврдио супротно: код л>уди треба опорезоватн врлине духа и тела, и одену о њима препуститн њнма самима; врлине части, правичности, мудрости и учености уопште не опорезивати, jep оне су тако посебне вредности да нико не би признао да код другога постоје.

(з) Расматрајући једну' одену Савезног фднаксијског суда у НемачкоЈ по којој пореску способност, поред реалних елемената дохотка и имовине, треба утврђиватп и по личним својстзима обвезника; радпој способности, вредноћи, пословности и енергији, проф. Ыоп одбацује тезу: да битно субјсктивне особине обвезиикове треба да процењују порески органи; место тих појмова, по Iьсму, треба узгти као објективан критериј ~прнвредну снату” обвезникову (Vierteljahresschrift für Steuer- und Finanzrecht , 1927, S. 665).