Анали Правног факултета у Београду

то да се мишљење чланова колешјума који чине мањину уноси, по њиховом тражењу, не само у записник о већању и гласању, него и у образложење пресуде (чл. 315). Ову одредбу, као демократску, треба поздравите. Прво, судијама који су остали у маљини пружа се могућност да и Њ ихово мшиљење буде у пресуди изражено, а не да странкама и другим грађанима остане потпуно непознато да je било судија који се са пресудом не слажу. Иако заступници појединих мшпљења не смеју бите именовани, изношење два становишта у образложењу пресуде допушта могућност да се став магьине припише судијама који су одиста остали у мањини и за које гледиште већине може бити апсурдно. Такво уређење боље одговара судијама који су осетљиви на свој стручни углед. Друто, треба поћи од тога да ће се чланови већа који износе своје мањинско становиште потрудити да га заснују на што убедљивијим разлозима. То настојање представља посебан подстицај за заступнике већинског схватања да и они дају образложење ко je ће бита уверљивије него што je то иначе случај. На тај начин се сви чланови већа мобилгппу за савесно претресање правке ствари и за исцрпно мотивисање сопственог става у писменом саставу пресуде, Истовремено, поменуто правило пружа једну гарантију више за објективиост суђења. Поред тога, изношење магьинског мишљења доприноси поверегьу у правосуђе: пресуда у којој су изложени супротни ставови представља за грађанина озбиљан доказ да у његовој ствари суд није олако дошао до мериторне одлуке. Уз то се странци пружа могућност да уочи слабу страну пресуде и да je лакше нападне. Примећујемо на крају да право машине чланова већа на нзношење сопственог становишта у образложењу пресуде, по нашем мишљењу, не би имало озбиљан значај у поступку пред већем у коме учествују неквалификовани судије-поротници. Одлунивањг о компензсщионом приговору. Глава о пресуди садржи и друге занимљиве одредбе. Пре свега, пажгьу привлачи начин уређења поступка за случај компензационог приговора. По чл. 323, ако je тужени нстакао у пребој лlгквидно противпотраживање, a потраживање тужбе je сазрело за одлучивање, суд може, ако je постојање противпотраживагьа учш-ьено вероватним, да упути питање основаности приговора на посебну расправу и да пресуди о тужби, али с там да се туженикова права из приговора морају поштовати. Пресуда изречена уз ову резерву има, у погледу правних лекова и извршења, природу коначне одлуке. МеВутим, у погледу приговора који je предмет претресања на посебној расправи, спор остаје пендентан. Ако се утврди да je приговор основан, суд га у потпуности или делимично усваја, и у одговарајућем обгшу опозива пресуду донесену о тужбеном потраживању. Може се констатовати једна извесна сличност са одребама које су за исту процесну ситуацију прошгсане аустријским закоником (§ 391). Георијски, конструкција je необична. Наиме, ни je лако разумети да спор оста je пендентан и после правноснажности пресуде, па чак и после њеног извршења. Није особито срећно шт опозивање пресуде, јер оно може повућн за собом принудно извршење у циљу повраћаја исплаћеног износа. Па ипак, решење грчког законодавда, тиме што омогућује одлуку о доспелом тужбеном потраживању, показује се као целисходније од става наше данагшъе праксе, која, у недостатку изричне

414

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА