Анали Правног факултета у Београду

415

ПРИЛОЗИ

одредбе за ову процесну ситуацију, узима да се о тужбеном потраживању, у случају приговора компензадије, не може посебно одлучивати. Непостојећа пресуда. Законик je ваљда ј едино законодавно дело у коме се даје непосредан одговор на тешко питање кад смо у присуству непостојеће пресуде (Nichturteil, jugement inexistant) . Случајеви такве пресуде набројани су таксативно у чл. 329, и тиме je она позитивноправно разграничена од појма пресуде без дејства (Urteil ohne Wirkung, jugement sans effets). Закоником ce прописује могућност да се пресудом по тужби констатује да je једна пресуда непостојећа. Тумачење пресуде. Даље, слично Гражданском процесуалном кодексу РСФСР, Законик предвиђа донсхпење пресуде којом се тумачи нејасна пресуда (чл. 332—336), и то на предлог странке. Мислимо да je ово решење боље од онога које пружа ЗПП, по коме се потреба разјашњења писменог састава пресуде подмирује кроз поступай по жалби, дакле ангажовањем вишег суда. Признање стране пресуде. Као и у неким другим пропесним законицима, и у овоме je материја признања стране пресуде обухваћена одредбама парничног, а не изврппюг поступка, што je исправније, јер су признање и извршегье две различите ствари. Напомигьемо да je та материја садржана у глави о правноснажности, у само једном члану, у коме су се редактори ограничили на кратко набрајање услова под којима страна пресуда ужива признање (чл. 339). Правноснажност. Глава о правноснажности садржи и низ других правила, од којих нека одступају од традиционалних ставова и као таква привлаче пажњу. Тако, на пример, у чл. 338. каже се да се правноснажност простире и на одлуку о протпвпотраживању које je истакнуто приговором пребијања, и то до износа до којег je оно истакнуто, „осим ако je одлучено о целом износу противпотраживаньа” (!). Ако je тај приговор само једно одбрамбено средство на што указују и поменута правила о одвојеном одлучивању како се онда може изнети у парниди ради пребијања, дакле ради одбијања тужбеног напада, износ противпотраживања који je већи од износа потраживања тужбе? Y погледу проблема идентитета, изгледа да je прихваћена старија, матер ијалноправна теорија. На такав закључак упућује текст који говори о праву о коме je одлучено, о истом предмету и о истом чињеничном и правном основу (чл. 340). Одредбе о субјективпим границама правноснажности су исцрпне (чл. 341—345) и подcehajy на одговарајуће одредбе немачког законика. Што се тиче објективних граница, треба указати, прво, на одредбу по којој правноснажност обухвата и изнесене приговоре, као и оне ко je тужени ни je истакао иако je то могао да учини. Мећутим, то се не односи на оне приговоре који гшсу употреблзени, a почивају на некой самосталном праву које може бити истакнуто тужбом (чл. 346). Друго, што je значајније, правноснажност пресуде обухвата и одлуку о претходном питању од којег зависи одлука о главној ствари, ако je суд био стварно надлежан за то питање (чл. 347). Овом одредбом се у Законику напушта једно формалистично схватање диспозиције, које срећемо и у ЗПП-у, и по коме одлука о претходном питању није захваћена правном снагом ако тужилац није ставио инцидентни (прејудидиелни) захтев, а тужешг противтужбу. Овакав став ЗПП-а и неких