Анали Правног факултета у Београду

416

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

других законика заслужу] е критику зато што узима да одлука о претходном питању не може постати правноснажна ако странка то није желела, а одсуство њене воле изводи се из тога што она ни je ставила одговарајући захтев. Образложење je неубедливо, jep се из таквог понашања станке не сме извести заклучак да јој lurje стало до коначног рашчишћења спорног условлавајућег односа. Из кемачког права преузета je и одредба о тужби за измену пресуде која осуђује на будуће чинидбе (тзв. Abänderungsklage чт 350). Сазнање страног права. Y погледу сазнања страног права, прихваћено je модерно становиште, заступлено и у ЗИП: суд страно право примешу] е као и домаће и може употребити сва средства да се с њим упозна. Допуштено je и доказивање, али се ово не ограничава на доказна средства која су странке поднеле (чл. 353). Доказывалье. Као доказна средства набројани су и признатье, као и заклетва странке (чл. 355). Y Законику je прокламован принцип слободне оцене доказа (чл. 356), али уз знача]на одступања. Пре света, признатье чињ спице представла „пуп доказ против странке која признаје”. Закон ништа не говори о могућности опозивања признања, него само прописује да ће оно бити слободно оцетьено ако je пропраћено тврдњом о чињеници која je за исту странку повољна, а нема самосталан знача] (чл. 369). Дале, уговори чији предмет прелази вредност од 100.000 драхми не могу се доказивати сведоцима. Али, и кад je вредност правног посла испод овог износа, доказна снага исправе не може се обарати сведоцима. Доказ о споредном углавку уз правни посао о коме je саставлена исправа, не може бити изведен сведоцима, ако углавак не противречи исправи. При томе није од значаја да ли je једна таква споредна клаузула закључена пре правног посла, истовремено, или накнадно. Ограничењима ипак нема места у низу случајева, од којих je најзначајнији она] у коме природа посла налаже употребу спедока, нарочито кад се ради о пословима трговачког права. МеВутим, ако je у питању исправа која по закону мора бити саставлена (било ай solemnitatem, било ad probandum), доказу сведоком има места само у случају у коме je исправа случајно изгублена. Исклучењем сведока исклучује се и могућност доказивања индицијом (чл. 410—412). Сведок увек полаже заклетву, која je промисорна и која може бити и нерелигиозна (чл. 425). Супротно томе, приликом извођења доказа саслушањем странака суд на основу исказа цени да ли je заклетва потребна (чл. 434). Дале одступање од теорије слободне оцене треба видети и у доказу јавном неправом. Ова образује пун доказ у погледу догађаја који потиче од самог издаваоца или се пред њим одиграо и који je у исправи потврђен (чл. 455). В рае правних леково. Законик познаје следеће правне лекове: опозихцтју, жалбу, предлог за понавлатье поступка, касацију и противлетье трећег лица. Опозиција. Овај правни лек предвиВен je против контумационс пресуде и уређен je по угледу на француско и немачко право (opposition, Einspruch). Поводом опозиције заказује се усмена расправа на којој се прво претреса о њеној допуштености. Она не мора бити образложена и своди се на изјаву странке да не приста je на пресуду и предлаже заказиватье расправе. Одредбе о опозицији (чл. 518—528) сматрамо за целисходне и ми-