Анали Правног факултета у Београду

417

ПРИЛОЗИ

слимо да би ову установу требало приликом ревизнје парничног поступка узетн у обзир, ако конхумациона пресуда остане и дал>е у нашем систему. Ока je данас у нашем праву и сувише строга, и као таква не одговара нравном осећању наших судија, који настоје да ту строгост ублаже на разне начине. Допуштеност жалбе. Против одлуке у поступку у стварима мале вредности, које се расправл>ају пред мировним судом, жалба није допуштена (чл. 530). Међутим, против такве одлуке допуштена je касација, али само због повреде материјалног права и због неких најкрупнијих процесних поврсда (неправилан састав и стварна ненадлежност суда, недопуштеност редовног правног пута, неосновано искључење јавности чл. 578). Ypebeae по коме je против пресуде недопуштена жалба, а допуштен правни лек врховном суду, може и изгледати необично, али оно у ствари такво ни je ако се има у виду да врховки суд треба да има последњу реч кад год се ради о повреди матер ијалноправне или пронесноправне норме. Заксник заузима изричан став по једном питању по коме je до сада средњеевропска наука имала друкчије становшпте. Наиме, у недостатку законске одредбе, писци узимају да странка, и после подношена жалбе којом je пресуду делимпчно напала, може још увек. све до истека жалбеног рока, изјавити жалбу и у погледу преосталог дела. Другим речима, ограннчење жалбе на један део пресуде није схваЬено тако да у себи садржи прећутну изјаву о одрицању од жалбе у погледу преосталог дела. Законнк je, остављајући људима од науке да изведу ову или неку другу теоријску конструкцију, прописао управо супротно решење: улагање друге жалбе од стране исте странке против исте пресуде, у односу на исти или друга део пресуде, није допуштено (чл. 532). За жалиоца je овакво уреЬен>е незгодно у ситуацији у којој он треба да прибави неки податак од кога зависи да ли ће пресуду у једном делу напасти, док je у погледу другог дела одмах одлучио да изјави жалбу. Y таквом случају он не може уложити две жалбе. Пресуда којом се одлучује о спојеним захтевима, не представл>а дакле збир мериторних одлука, од којих се свака може посебно напасти. Једна од многих разлика према ЗПП-у састоји се у томе што je жалба допуштена само против одлуке којом се правка ствар због ненадлежности упућује надлежном суду и против коначне одлуке којом се завршава парыица покренута тужбом или противтужбом. (Против контумационе пресуде која je изречена на првој усменој расправи, жалба je допуштена уколико више нема места опозицији.) Према томе, одлуке донесене по питањима која настају у току поступка не могу се посебно побијати. Закоником je изрично предвиђено да се жалба против коначне одлуке односи и на инцидентне одлуке и кад није изрично против њих управљена (чл. 531). Поводом ове одредбе примећујемо да из гье проистиче да би се том жалбом могла напасти свака одлука донесена по неком процесиом питању у току поступка, као на пример она којом je усвојен предлог за изузеће судије или за noßpabaj у пређашње стање, што изгледа необично. Традиционално се узима да je одлука на штету жалиоца једна претпоставка за допуштеност жалбе. Y југословенском праву то није законом изрично речено, али je on ime усвојен став науке и праксе. На том ста-