Анали Правног факултета у Београду

418

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУАТЕТА

новишту стоје и страна права (франц. grief, итал. gravame, нем. Beschwerde). Грчки законик, меЬутим, изрично прописује да жалбу може изјавити и странна која je победила, ако она за то има правки интерес (чл. 543). Y чему се тај интерес може да састоји, Законик не каже. Недсљивост правке снаге. Даља разлика према ЗПП-у састоји се у томе што je у Законику, по узору на француско и немачко право, заступлен систем тзв. недељиве правноснажности: противник жалиоца може и после истека жалбеног рока да изјави да се са својом жалбом приклучује, и то у погледу сваког дела нападнуте одлуке (appel incident, Anschlussberufung). По Законику, он то може да учини чак и кад je првостепену пресуду признао или се одрекао жалбе (чл. 541). Систем јединствене правноснажности je боли утолико што омогућује странци да у једном поступку, у коме њена вол>а има значајну улогу, подеси своје процесно понашање према држању противника. Није ретко да странка изјави правил лек у погрешном очекивању да ће то учинити и противник. Истина, она у таквом случају може одустати, али издаци око жалбе падају коначно на њен терет. Осим тога, логичније je да пресуда постане формално правноснажна према обема странкама у истом тренутку, него да тај тренутак буде разЛИЧИТ. Ограничение жалбених разлсга. По питању жалбених разлога, Законик je усвојио једно средње решење између тзв. пуне и ограничене жалбе. Y том цпл>у спроведена je разлшса између чињеница и доказа. Начелно, у жалбеном поступку недопуштено je изношење нових чш-ьеничних тврдњи, дакле оних које нису изнете у првом степену. Од овог правила постоје изузеци, меЬу којима je практично најзначајнији онај по коме противник жалиоца може изнети нове чшьенице у циљу одбране од жалбе, под условом да се тиме не мегьа основ тужбе (чу. 545). Што се тиче нових доказних средстава, њихова je употреба у жалби допуштена. Жалбеном суду даје Законик ипак овлашћење да нове доказе одбије као недопуштене ако их, по његовој оцени, стража у првом степену није изнела у намери одуговлачење поступка или из грубог немара (чл. 547). Нисмо уверени да je ово решење најсрећније, пошто су нови докази редовно стајали странци на располагању у првостепеном поступку. Требало би, према томе, да употреба нових средстава сазнатьа у жалби буде у начелу недопуштена, а од тог правила могли би се можда учинити извесни изузеци ако се узима да би потпуна забрана као у аустријском и предратном југословенском праву значила претерану строгает. Посебно треба приметити да je нецелисходно утврВивати субјективна станьа од којих записи допуштеност једне радње странке. По нашем миптљењу, приказано уређење није довољно ефикасно да у пракси спречи развлачегье поступка, поготово ако je суд склон да у примени процесних одредаба показује благонаклон став према странци. Промена закона у току жалбеног поступка. Законик даје несумњив одговор и на иитање какав значај има промена закона, настала после доношења пресуде. Ово питагье које je у науци и пракси предмет дискусије решено je тако да je за жалбени суд меродавно правно стање у време када je пресуда објављена, те примени новог закона нема места ни кад он