Анали Правног факултета у Београду

419

ПРИЛОЗН

по изричној одредби или због своје садржине има повратну снагу (чл. 551). Reformatio in peius. Ако се жалба покаже као основана, жалбени суд укида пресуду и одлучује сам о предмету спора. Y таквом случају забрана reformatio in peius не важи (чл. 552 и 553). За традиционална схватања у средњеевропским правима такво уређење je необично. Jep поменуга забрана своди се на један нзражај диспозиционог принципа: виши суд испитује пресуду само у делу у коме je нападнута; у преостали део он не сме да днра пошто je у том делу она постала правноснажна. Жалбени суд упућује правну ствар после укидања пресуде првостепеном суду само у случају ненадлежности, што поменутом правилу којим се отклања забрана reformatio in peius даје особит значај. Диспозиција je отклоњена и прнхватањем супарничарског конекситета; ако je парницу изгубило више лица на основу исте пресуде и из истих разлога, а жалбу je изјавило само једно од љих, одлука којом се жалба усваја дејствује и у корист супарничара који пресуду нису напали, осим кад су ce одрекли жалбе (чл. 555). Овом одредбом Законик се дакле не ограничава на случај јединствеиог супарничарства, него прописује beneficium cohaesionis и за свако друго. Понављање поступка. Поводом разлога за понављање поступка (чл. 562), заслужује да се напомене, прво, да dolus обухвата само лажан нсказ схранке, сведока или вештака, и лажну исираву. Намеће се питање какво средство стоји странци на располагању ако je садржина пресуде проузрокована неким другим кривичним делом неког учесника поступка или трепег лица.Друго, као г inviter repertum предвиЬен je само случај новопронађене исправе коју странка није могла благовремено поднети због више силе или због тога што jy je противник код себе држао, а странка то није знала. Друга доказна средства се не помшьу. Још je значајније то што се не помшьу новооткривене чињенице. Ове одредбе у многоме подсећају на одредбе француског права о requête civile. Касација. Установа правног лека касације представља успело законодавно решење, којим Законик, под очигледним утицајем француског права, мири тежњу да се поступай трећим Степаном не одуговлачи, са потребом постојања једног правног средства помоћу којег ће врховни суд вршити своју обједињавајућу улогу. Као и pourvoi en cassation у француском праву, тако и ово правно средство нема суспензивно дејство, и у томе je његово преимућство над ревизијом у југословенском, немачком и аустријском праву. Нелојалној странци се на тај начин онемогућује да употребом редовног правног лека против другостепене пресуде развлачи поступай. (Разуме се, туженом ни je ускраћена могућност да постигне одлагање извршења, али он за то мора имати разлоге који су по оцени суда оправдани.) Добра страна касацнје састоји се и у томе што je она у рукама странке, а не само у рукама једног јавног органа, као у случају захтева за заштиту законитости. (Појам јавног интереса je и сувише неодређен да би могао да дружи сигурно мерило за оцену да ли овај захтев треба употребити.) С друге стране, касација, као правно средство које првенствено служи обједињавању праксе, пружа исте могућности као и ревизија против другостепене пресуде.