Анали Правног факултета у Београду

497

ГРАНИЦЕ СЛОБОДЕ УТОВАРАЊА

веза створена заклетвом била je незастарива и непреносива. Као што се види, поље примене заклетве било je веома широко. За наше питање веома je важна чињенииа да су се помойу заклетве могли пуноважыо закључити и они уговори који су иначе били забрањени световним, па чак и канонским правом. На тај начин се, с једне стране, јавл>ају забрањени уговори на плану световног и канонског права, али, с друге стране, ти уговори престају бити забрањени ако се закључе у форми заклетве. Тако штр. pacta comissoria, забрањена код залоге и хипотеке, могла je бити предмет пуноважне заклетве; удата жена могла je помоћу заклетве да отуђи своја миразна добра; лица млађа од 25 година могла су заклетвом да отуђе своја добра; одрицање од будућег наследства, мада je било забраньено световним правом, могло je бити предмет заклетве: помоћу заклетве било je могуће закључихи уговор о поклону, чак и када нису били испуњени захтеви законом постављени; заклетвом се могао закључити поклон међу супрузима, када je овај законом био забрањен. Ово су све били уговори који нису могли бити пуноважно закључени по прописима световног права. МеЬутим, заклетвом су могли бити закључени и они уговори који су по самом канонском праву били забрањени. Тако нпр., по канонском праву, био je забрањен зајам са каматом. Међутим, овај je могао бити пуноважно закључен ако je био сачињен у форми заклетве ( 30 ). Ипак, моћ промисорне заклетве није била без граница. Канонисти постављају правило да заклетва неће имати обавезну снагу ако je супротна добрим обичајима. Али, они узимају израз »boni mores« у једном уском и посебном значењу. Они под тим изразом подразумевају природну правичност (boni mores naturales) , насупрот правилима уведеним арбитрерним законима друштва ( boni mores civilis). Заклетвом се не могу вређати само boni mores naturales. Поставља се скоро апсолутно правило да заклетва нема дејства ако се тиме чини грех. Канонисти иду и даље у томе и изјављују да je ништава свака заклетва која je супротна закону или другим актима којн се ослањају на Јавни гштерес. Али, тај интерес je увек идентификован са интересима цркве (-)• Поред промисорне заклетве којом се ствара нова облигадија, у канонском праву била je у употреби и заклетва за „консолидовање” или „потврду” већ постојеће односно раније установљене облигације. To je домен комфирмативне заклетве. Она преображава једну већ постојећу облигацију у облигацију према Богу. Поставило се питаље да ли ова заклетва има моћ да поврати ваљаност једној облигацији која je ништава по »jure civili« или »jure pontificio«. To питање дало je места живнм дискусијама ( 32 ). Сигурно je да сама заклетва мора бити вал>ана, тј. да не сме вре-

(зо) Esmein: Le serment dans les droit canonique Nouvelle revue historique de droit français et étranger, Paris, 1888, стр. 248 и даље; Brissaud: наведено дело, стр. 148, 447 и сл. Colion-Capitant: Cours élémentaire de droit civil, t. 11, Paris, 1920, стр. 265; Ihering: navedeno delo, стр. 183; Rouxel: Recherche des principes généraux régissant l'Evolution contemporaine du formalisme des Actes juridiques, Cherbourg, 1934, стр. 17; Spies: De l’observation des simples conventions en droit canoniques, Paris, 1928, str. 167; Boyer: Recherches historiques sur la résolution des contrats, Toulouse, 19Z4, стр. 212; Перовић: Формалин уговори у грађанском праву, Београд, 1964, стр. 9 и сл.

(31) Simon: наведено дело, стр. 33; Esmein: наведено дело, стр. 270 и сл.

(32) Girard: Manuel élémentaire de droit Romain, 8 éd., Paris, 1929, стр. 739; Brissaudir Cours d'histoire générale du Droit Français Public et Privé, t. 11, стр. 1405