Анали Правног факултета у Београду

498

АНАЛИ ПРАБНОГ ФАКУЛТЕТА

Йати »boni mores naturales«, али за уговор који je помоћу ње требало да Суде консолидован, изгледа да се доста често правила разлика између ништавих облигадија » ipso jure« и »exceptionis ope « и само ова друга je могла постати ваљана помоћу комфирмативне заклетве ( 83 ). 6. Почев од друге половине 16. века примени заклетве и канонског права, уопште, постаје све више ограничена и постелено губи велики део своје моћи. Помоћу разних средстава и са разних страна почшье да се напада свемоћ заклетве. Постелено се прихвата схватање да владар може, пре свега, преко једне опште мере да посматра сваку заклетву као повреду утврВеног световног закона. Поред тога, правници тога периода све више истину да се верници имају покоравати и цивилним законима и да би било погрешно да се заклетвом може заобийи цивилно право. Ако би се заклетЕом изигравали прописи цивилног права, онда би таква заклетва била ништава. Тако се у 16. веку ствара теорија према којој je ншптава свака заклетва ко] a je супротна одредбама закона и којом се вређају добри обичаји и јавни интереси. Од тада се под појмом добрих обичаја не подразумевају само boni mores naturales (природна правичност), како су то раније прокламовали канонисти већ и boni mores civilis. Повреда цивилног закона значила je повреду утврђеног друштвеног поретка. Тако се добри обичаји трансформишу и потчињавају јавним интересима ( 3! ). Ипак, та еволуција ни je текла без тешкоћа и бројни су текстови из гог периода из којих се види да су једну такву забрану многи и даље оправдавали чисто метафизичким разлозима. Али, и поред тога, може се рећи да се од краја 16. и почетка. 17. века појам јавног интереса у доброј мери схвата и „световно”, тако да се убудуће њиме штите и граЬански закони. Y том периоду Лориер (Laurière) бележи принцип да се ипдивидуалним споразумгша не могу вређати закони; али, ако су у питању суплеторни закони, онда се они могу дерогирати уговорима и само у том случају се може рећи да су уговори изнад закона С 35 ). Тако, већ на почетку 17. века чини се разлика између нмперативних и диспозитивних норми у смислу одређивања домена јавног интереса. Међутим, прву кохерентну теорију о граншхама слободе уговарања поставио je у 17. веку француски теоретичар Дома (Domat). Своја излагања он почине прокламацијом принципа слободе обвезивања кога повезује са прометом материјалних добара. Али, треба ипак ставити једну границу тој слободи. Свака обавеза je дозвољена само ако je у сагласности са друштвеним поретком. Оно што га вређа забранено je и кажњиво. Обећања и уговори којима се вређају закони и добри обичаји не обавезују шгког. Странке могу вређати само оне законе који су установљени у њиховом интересу, али оне не могу вреВати законе којима се заштићује друштвени поредак. Дома се не задржава само на констатацији забрањености уговора кој гш се вређа друштвени поредак. Он у том смислу врпш прецизирање. Забрањени су уговори којима се вређају закони. И како постоје две врсте закона они који представљају природно право и они који су

(33) Simon: наведено дело, стр. 34.

(34) Tison: Le Principe de l'autonomie de la volonté dans l’Ancien Droit Français, Paris, I°3l, стр. 97, 160 и сл.

(35) Laurière: notes » Institutes Coutumières « d’Antoine Loysel, Paris, 1846 (цпт. према Simon: наведено дело, стр. 37).