Анали Правног факултета у Београду

604

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Најчешће се одговорносх за мане меша са ништавошћу због заблуда; њихова су дејства, међутим, разлпчита. Због заблуде се уговор може само поншптити у законом одређеном року (прилично дугам), док у првом случају, стицалац може бирати између ретхибиторне и естиматорне тужбе (рокови су за ове тужбе много краћи). Аруга разлика je у тохме што се код раскида уговора због заблуде полази од субјективног момента, а код одговорности за хмане битнији je економски аспект тј. порехмећај еквивалентности престација. Понекад долази до мешања преваре и заштите од мана; разлика je, међутим, лако уочлшва. Превара претпоставља постојање mala fides, док je код заштите од мана питагье савесности и несавесности индиферентно у погледу основа одговорности. Потребно je истаћи и разлику која постоји између тужби за заштиту од физичких мана и оних за раскид уговора због неизвршења обавезе. Тужба због неиспуњења примењује се када продавац не изврши своју престацију, или je изврши, али не на начин који je у уговору предвиВен, па су због тога очекивања стицаоца изневерена. Сеги тога, овде се захтева то да je до раскида дошло кривицом преносиоца. Тужбе за заштиту од мана настају по сасвим другом основу. Уговор je правилно извршен; на страни преносиоца не мора постојати кривила, али он ипак мора обештетити стипаоца и успоставити равнотежу уговора. Исто тако, у случају неиспуњења обвезе не постоји могућност избора, као што je то случај код одговорности за физичке мане ствари. Дала разлика јавља се у дужини рокова застарелости, који су код одговорности за мане далеко краћи него код тужби за раскид уговора због неизвршења ( ] ). О физичким недостащша као основу обавезе заштите. А а би постојала одговорност преносиоца за физичке мане ствари потребно je да буду испуњење три трупе услова: а) услови који се односе на тежину мане, б) услови у погледу скривености ив) услови у погледу момента у коме мана треба да постоји. а) Као физичке недостатке можемо квалификовати такве особине једне ствари ко je je чине неподобном за редовну употребу или joj знатно умањују вредност ( 2 ). У погледу природе мане, у свихМ законицима захтева се да она има извесну тежину (да би повлачпла обавезу заштите), мада су формулације у појединим од њих различите. Немачки грађански законик (БГБ) одређује тежину мане посредно, наводећи за какву ману се не може тражити заштита. У § 459. БГБ-а каже се да ствар не сме бита „оптерећена гианама које вредност или подобност за нормалну употребу укидају или смањују. Незнатно смањење вредности или употребе не узима се у озбир." Француски грађански законик (СС) такође садржи одредбу која регулише тежину недостатка. По њехму се као мерило за одређивање интензитета мане узимају својства значајна за употребу ствари: „продавай je обавезан на гарантију због скривених мана продате ствари које je чине неподобном за употребу за коју je намењена или које толико умањују ову употребу

(1) Према: Planiol-Ripert : Traité pratique de droit civil français, t. X, I part, par Hamel, Chord, Tunc, Il ed. Paris 1956, стр. 136.

(2) Y том смислу: Planiol-Ripert: нав. дело стр. 134; Перовић С- Облигациоко право, I део, Огапта теорија уговора, Bia. 1968, стр. 187.