Анали Правног факултета у Београду

643

СТУДЕНТСКИ РАДОВИ

цитата, када je реч о светској империји. Taj пијетет према славно ј прошлости код многих римских ппсада je очигледан. Није га избегло ни Колумела, што je сасвим разумљиво, и што je вероватно учињено с намером да се изазову родољубива осеђања. Уосталом, историја je потврдила појаву да у тренуцима несигурности и криза друштвених односа долази до честих осврта и глорификација прошлое™. V Y Колумелино време Рим je join увек робовласничка држава, али у робовласничким односима долази до знача j них промена које су се одразнле и на односе у земљорадњи. Прво, прилив робова није више био ни изблиза онакав као у време републике, када се увећавао готово геометријском прогресијом. Историчар Тит Ливнје у својој историји Рима каже да je 210. г. п.н.е. број продатих робова на једном месту био 10.000. Већ 200. године тај број je достигао 30.000 а 167. 150.000. ( 9 ). Дефанзивни ратови су условилн да овај број у доба принципата знатно опадне. И етнички састав робова je промењен, што није било без значаја. Раније су робови пристизали углавном из источник провинција где je клима слична као у Италији, што се одражавало на квалитет рада. Исто тако, робови доведени са Истока душ су живели у државном уређењу и били су слободно речено цивилизованији. У Колумелино време освајачки ратови су усмерени углавном ка северу. Робови који пристижу у Италију су Германи, Келти, Британци. Ыа северу се клима знатно разликује од Климе у Италији а поред тога ови људи су живели у племенском уређењу и били у већини случајева слободни л>уди. Из поменутих разлога врло су лоше радили. И став идеологије према робовима се мења. Роб се више не гледа као оруђе ко je говори, како га je називао Бартон ( ,0 ). Катонови сурови ставови према робовима, у његово време, били су сасвим обична ствар. Он саветује да робовласник из роба мора извлачити максимум витка произвола; ако je роб остарео или се разболео, не треба га више држати већ га треба продати као старе тал>иге, старе алатке или штогод друго излишно у газдинству. Робови не треба да седе без посла; ако je кишно време, треба их терати да перу бурад, избацују ђубре, чисте семе, плету ужад, да оправљају старудију сваке врсте. За робове нема празника. Непоуздани робови су по картагинском обичају у ланцима. Издржавање робова своди се на минимум. Ааје им се релативно доста хлеба, до 5 фунти дневно, у време тешких радова, али им се не да je готово никакво кувано јело. РЬима се да je прокисло вино и уље најгорег квалитета. Од одела робовима се даје само једна туника и један огртач за целу годину ( п ). Аа би робове држао у покорности Катон je, по Плутарху, „стално удешавао да међу робовима влада раздор и непријатељство jep je слогу у њиховим редовпма сматрао за опасну и бојао je се”. Плутарх je због оваквог става критиковао Катона, иако га je доста лепо описао у упоредној биографии Аристида и Катона ( ls ). И код других писаца среће се променљиви став према робовима. Сенека филозоф, пише да je роб човек на нижем друштвеном положају и да не може бити друг ( 13 ). Беседник и филозоф Анон Златоуста каже да су ропство и слобода морална а не друштвена категорија: неки л>уди су робови по духу без обзира на свој положај и обрнуто ( 14 ).

(o) Titus Livius, Ab urbe condita libri, VII.

(10) Varro, Rerum rusticarum libri très, I, 17, 1. (11) Cato Maior, De agri cultura, LVI, LVII, LVIII.

(12) Pim., M. Cato Maior, 21 (На српскохрватском Плутарх, Хсленски и Римски јунаци, превод са старогрчког Милош Бурић, Бсоград, Нолит 1962).

(13) Seneca, Episiulae, 47. 1.

(14) Dio de Prusa, Orationes, 15, 30, 31.