Анали Правног факултета у Београду

526

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

који не мора увек постојати. Да ли се у овом настојању може доћи и до четвртог елемента, до економске вредности? Има мишљења да je економска вредност битан елемент облигационог односа. Тако А. Гаме сматра да je економска вредност предмет облигациje ( 20 ). Облигационо право je у крајњој линији супраструктура економског промета, то je облает у коме je право најинтимније повезано са економијом. Предмет престације обично има неку економску вредност, а и у облигацијама типа facer е и non facer е најчешће се чинидба може преточити у новчани израз. Тако би код обавезе дужника на неки рад постојала економска вредност рада, певање на концерту имало би своју економску вредност, па би се чак и код облигација ко je се састоје у нечињељу могао конструисати имовински интерес који се може новчано изразити. Ипак смо мишљења да овакав начин гледања није сасвим исправан. Право je скуп заповести, правила понашагьа. И облигационо право само je један посебан, диспозитивно обојен, део права. Суштина облигације састоји се у одреЬеном понашању дужника које проистиче из уговора или којег другог извора. То je предмет облигације. Свакако да облигациони однос, као и готово све што je везано за људско понашање, има своје економске, психолопгке, социолошке и друге импликације. Поверилац може захтевати одреБену престацију. Рећи да je предмет престације певача на концерту његова способност певања или имовинска вредност није оправдано. А разлагати даље „само певагье” од онога „шта ће се певати” или неке „способности певача" залазило би у домен непотребних апстракција. Y свакој престацији постоји неки интерес, који не мора увек бити материјалне природе. Још су стари Римљани поставили принцип omnis condemnatio pecuniaria (све пресуде гласе на суму новца). Веза измеВу престадије и новчэне вредности постоји, и она се манифесту] е углавном кроз установу накнаде штете, ал и на њу морамо гледати очима правника, а не економисте. Зато се морају истаћи две околности. Пре свега, сама наклада штете није диспозиција облигационе норме, већ њена саншшја. То je последица која ће стићи прекршиоца уколико не буде испунио своју обавезу. Може се. додуше, и сама санкција схватити као нека секундарна норма, као секундарна диспозиција чија je хипотеза неиспуњење основне и примарне обавезе понашања. Али основна и примарна остаје облигација са својом престацијом. Стога мислимо да се не може прогласити за предмет нешто што je секундарно, што ннје редовно и што у већем броју облнгационих односа (оних који се добровољно остварују) неће ни бити узимано у обзир. Друго, не може се ставши знак једнакости измеВу економске вредности и накнаде штете. Нема сумње да су они у вези, али се не поклапају сасвим. Накнада штете je правка надградгьа над имовинском вред-

(20) Гаме, Увод у граЬанско право општи део, Београд, 1967, стр. 155. Аутор истиче како je то спорно спитање и додаје: „Садржина облпгације je тзв. чинидба или престација. А предмет je она еконохмека вредност ко ja се путем чинидбе преноси са дужника на поверчоца или, још прецизније речено, из имовинске хмасе дужника у Ихмовчнску масу повериоца”. МеЬутим, из неких даљих формулација могло би се закл>учити да се радње, односно чинидба Схматра предметом престације: ~ . . .Или Примус се обавезао да научи Секундуса да евпра на клавиру. Чинидба у Приму совој обавези je пренос одређеног знаља из свирања на клавиру, а предмет обавезе су радње којима се то ?нан>е преноси.”