Анали Правног факултета у Београду

527

САДРЖИНА И ПРЕДМЕТ ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА

ношћу која je економски појам. Некада ће постојати накнада иако никакве имовинске штете није било, као што je случај са унапред предвиђеном уговорном казной, са пеналима. Други пут je поверил а ц претрпео велику имовннску штету, а право му или уопште не досуђује накнаду или му je само делимично досуђује, што ће се десити ако штета спада у измаклу добит на коју поверилац нема право. Према томе, чак и ако идемо даље у рашчлањавању елемената облигадије, ако са терена диспозиције зађемо на терен санкције тако да после ова три елемента: овлашћења, престација, предмета престације, дођемо и до четвртог, до накнаде штете, чини нам се неправилним изједначавати ову накнаду са имовинском (економском) вредпошћу

Аонекле je везан за пнтагье којим се овде бавимо и појам садржине и предмета уговора. Наравно да je и овај проблем претежно терминолошке природе. Реч „садржина” нема увек исто значење. Када говоримо о облигацијама, онда садржина у првом реду обухвата оно из чега je саздан облигациони однос, шта je његова супстанца (obligationum substantia) . Имамо на уму два лица од који je једно надреВено а друго подреЬено и желимо да сазнамо из какве je грађе саздан тај њихово положај. Тако долазимо до овлашћења или обавеза. МеЬутим, реч „садржина” када je реч о уговорима има нешто другачије значење. Овде мислимо на „садржај”, не на супстанцу ( substantia ), него пре на нешто што би било везано за глагол contineo, ere. Шта уговор, као акт сагласности вода садржи, обухвата? Овде je проблем релативно једноставан садржину уговора чине његове клаузуле. И у односу на предмет уговора постоје разлике у гледнштима. Y теорији преовлађује мишљење да je у суштини предмет уговора идентичан са предметом облигације, а то je престација, иако има и другачијих ставова ( 21 ). Уговор je диспозитиван акт којим се ствара једна или више појединачних норми (некада чак и опште норма колективни уговори) и она има за циљ да регулише понашање једне или више странака. А то понашан>е се у облигационом праву назива престацијом. Зато Планиол и Рипер (Ripert) кажу да je боље говорити о предмету облигација него о предмету уговора (-). Отуда би и овде важило правило да не треба сврставати у исту категорију понашање дужника или престацију са стварима о којима je уговор, а ко je нису предмет уговора, већ предмет престације.

(21) Тако Мазоови дефинишу предмет уговора као „правку операцију коју страйке предвиђају”, док je предмет облигације сама престација. Ово разликовање између престација и правые операције аутори правдају тиме што има случајева у којима je сама престација дозволена, док je правка операција у целини забрањена (ьшр. уговор о будућсм наслеђивању) ij\lazeaud, Leçons de droit civil, t. I, Paris, 1963, str. 201). Оверстак с правом критикује овакав став, говорећи како je уместо оваквог непотребног увођења једног новог појма, могло да се каже да je у ствари сам. уговор, а не његов предмет, забраљен (нав. дело, стр. 25).

(22) Planiol Ripert, нав. дело, стр. 292.