Анали Правног факултета у Београду

обзиром да, ако се дело није десило на њеној територији, против њеног ваздухоплова и њених држављана, она нема своје посебне интересе за гоњење, није било потребно сврстати je међу државе с првенственом надлежношћу jep je екстрадиција у неку од ыапред поменутих држава много природније решење. Ако je исто постигнуто преузимањем текста из Хашке конвенције, онда je то слабљење дужности овакве државе да изда кривца, што je по нашем мишљењу противно цил>у уговора. Jep, треба имати на уму да се на основу чл. 8, ст. 4. Конвендије у сврхе издвајања криваца ствара фикција као да се дело догодило и на територији свих држава које имају првенствену надлежност, па према томе и на територнји државе на коју се ваздухоплов с кривцем на себи спустио после извршеног дела. Ставом 2, плана 5. признаје се, као супсидијарно, и универзално напело да потписнице, найме, треба да предузму потребне мере да би биле надлежне за гоњење извршилаца најважнијих Конвенцијом описаних дела и у свим оним случајевима када се извршилац затекне на њиховој територији а оне одлуче да га не издаду. Ради потпуности, ставом 3. се изричято каже да Конвенција не дира у надлежност успостављену на основу уяутрашгьег права. Дела на ко ja се примењује универзални принцип јесу само она где се нападима или подметањем одговарајућих направа или супстанци угрожава безбедност ваздухоплова у лету (чл. 1, ст. 1. пар. а —ц), као и саучесништво у тим делима (чл. 1, ст. 2), док се на друга два дела предвиВена Конвенцијом, нападе на постројења и достављање лажних информација (чл. 1, ст. 1, пар. д и ц), не може односити. Уношење начела опште надлежности, мада у ограниченом виду (који се може правдати тешкоћом прибављања доказа у последња два случаја), представ.ъа велики напредак у односу на нацрт Правног комитета. Формулом става 2, која je преузета из Хашке конвендије (чл. 4, ст. 2) отклањају се лоше последице одбијања екстрадиције од стране држава које у свом законодавству немају основа да гоне бегунца. Ако се текст Конвенције уско тумачи, државе чије законодавство не познаје универзално начело не би биле ни даље обавезне да издају кривце, све док не усвоје одговарајуће измене. У многим правним системима Конвендија ће моћи да послужи као замена за непостојеће унутрашње правке пропнсе. У сваком случају, државе које не створе предуслове за примену овог начела биће одговорне за кршење Конвендије. 4. ЕкстрадициЈа. Монтреалска конвенција преузела je у потпуности екстрадициона решења из Хашке конвенције. Конференција пуномоћника није се усуђивала да дира у њих сећајући се дугах дебата и тешко постигнутих компромиса годину дана раније у Хагу. С обзиром да ова решена, колико нам je познато, у нашој литератури join нису приказана, покушаћемо да то кратко учинимо, описујући у ствари Монтреалску конвендију. На издавање криваца се у првом реду односи члан 8, којим се потписнице деле на оне који одобравају издавање само на основу међународног уговора и на оне чије законодавство не зна за такав предуслов. За прву врсту потписница могу се поводом извршеног дела из Конвенције

555

КОНВЕНЦИЈА ЗА ЗАШТИТУ БЕЗБЕДНОСТИ ЦИВИЛНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА