Анали Правног факултета у Београду

556

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

појавити две сигуације нздавање може затражити држава с којом постоји уговор о издавању кривца или државе с којом нема таквих уговорHiix односа. Постојање Монтреалске конвендије одражава сг на екстрадициони захтев тако шхо се, када естрадиционог уговора већ има, сматра да су и дела описана у Монтреалској конвенцији уклучена у њега, а када таквог уговора нема, замолена држава може (алп не мора) Конвендију сматрати основом за издавање. Право поболшање се, када се ближе погледа, постиже само у односу регулисаном стар иј им типом уговора о издавању криваца, у коме се дела чији се извршиоци издају, погшенично набрајају а не описују неким заједничким особинама, као што je то у невидим утоворима најчешће постигнуто позивањем на висину запрећене казне ( 10 ). Потписнице које познају законску екстрадицију, регулпсану исклучиво унутрашњим пропиеима (законска екстрадиција je најчешће, па и у Јутославији, супсидијарна у односу на утоворну) издаваће п извршиоце дела описаних у Монтреалској конвениији. Оне ће на такву екстрадидију примењивати своје унутрашње прописе. Правилно тумачење ове одредбе значи, по нашем мишлењу, и то да се дела из чл. 1. Конвенггаје сматрају подобним основом за издавање, без обзира да ли су описана у закону о екстрадицији или у кривичном закону дотичне земле. Од домађих прописа примењују се једтшо општи услови за издавање кривица, којих у Конвенпији нема. Према томе, не би биле потребив никакве измене у унутрашњем законодавству потписница. Остаје, међутим, да пракса покаже јесу ли судови и друга органи надлежни за издавање криваца спремни да деле овакво мишлење или ће крутом применом начела минимума запрећене казне или идентитета норме тражити да дело због којег се тражи изручење буде предвиђено у законодавствима обеју земала и да je за њега предвиђена казна више од законом одређеног минимума. Очигледно je да под таквим условима захтев за екстрадицију може да буде успешан тек пошто се на обе стране предузму обимне законодавне мере. Конвендија, иначе, не регулише многе друге склоности од којих зависи издавање криваца, од којих ћемо се овде због њихове важности позабавит двема. Пре свега, Конвенција ничим не дира у редослед којим се има извршити издавање, мада, као што je то већ напоменуто, све државе које имају првенствену надлежност изједначава с хериторијалном државом. Ако замислимо случај да je на територији државе А нападнут ваздухоплов, који je компанија из државе Б издала под закуп превознику из државе Ц и који, оштећен, слети на територију државе Д, одакле извршилац побегне у землу Е, и од власти ове последње све претходне државе затраже издавање, оне ће се захвалуј ући Конвенцији наћн на равној нози као конкурент за издавање. Замолена држава Е he, значи, опет морати да за одређивање редоследа међу овима тражи мерила ван Конвенције. Ако, пак, издавање затражи и држава чији je државланин кривац, утицај Конвенције he се осетити и то тако што ће својпм проглашавањем за територијалне, и држава регистрације, и држава слетања и држава седи-

(Ю) Видстн оштру критику J.H.W. Vcrzijl-a: Institut de Droit Internationul, Hijacking of Aircraft, Final Report and Draft Resolution, Geneva, 1971, стр. 58.