Анали Правног факултета у Београду

шга закупца „претећи” националну државу, као заинтересованије, што je у супротности с уобичајеним редоследом у већинн закона о екстрадиштји ( u ). Друти важан чинилац који игра улогу при издавању у оваквим случајевима јесте забрана издавања полихичких криваца. По угледу на Томску конвенцију (која се чланом 2. изричихо ограђује од примене на „кршење кривичних закона полихичке природе”) н преузимањем формулације нз Хашке конвендије, Монхреалска конвенција оставља могућносх да, како у области ексхрадиције тако и у области кажњавања, потписнипе изузимају изврпшоце политичких кривнчних дела. Према томе, потписшщи je оставлена слобода да екстрадицију лица окривљених за незаконите нападе на ваздухоплове учини зависном од одредаба о политичким кривцима у уговорима или законима које ће на екстрадицију применити. Пошто већина меВународних уговора и унутрашњих прописа о издавању криваца познаје изузетак везан за политички карактер кривичног дела а пошто je исто тако вероватно да ће се нападачи на ваздухоплове позивати на своје (праве или кзмшшъене) политичке побуде, врло je вероватно да ће овај елемент бити при сутан у сваком будућем случају екстрадиције. Замољена држава, уз то, задржава право да просуђује политички карактер дела. Пракса je показала да се мерила у том погледу нестална, па чак и опоргунистичка, било да их примењују судови или управни органи ( 12 ). На тај начин, у ствари, држава задржава право да не нзда извршиоца уколико сматра да његовим кажњавањем не би били задовол>ени неки за њу довољно уверлзиви интереси или би штавише то за њу било штетно или неугодно. Одбијање твораца Хашке конвенције да охмице ваздухоплова прогласе делима ко ja како je то предлагано ■ — не могу ни у ком случају бити политичка, било je разумљиво стога што су отмице великим делом биле политички мотивисане, што су неке врсте отмичара уживале симпатије делова јавног мнења и што су изазвале сразмерно мали број жртава. Безусловна обавеза да се они издаду била je за мыоге државе неприхватљива. Преузимање истог решења у Монтреалској конвенцији, и то за сва у њој описана дела, мора се, међутим, означити као механично. Напади на ваздухоплове су изазвали тешке последние, изазвали су гнушање свих средина и неподел>ено су осуђени као кукавички и за политичке циљеве неподесни акти. Као што се види, усвајањем Монтреалске коивенције није учињен никакав битан напредак у правду јачања обавезе издавања криваца. Имамо потпуно право да претпоставимо да ће у том погледу статье бити исто

(и) Наша земл>а дала би првенство држави која тражи издавање свога држављанина. У случају, пак, да се треба определити између држава набројаних у примеру, изједначавање свих с територијалном државом довело би до прнмене одредбе чл. 495, ст. 1. Законика о кривпчном поступку, која се односи ка дело извршено у више држава. Предност би онда имала држава која je прва поди ела захтев.

(12) Видети В. Димитријевић: Политичко кривично дело и екстрадиција, Тугословснска ревија за криминологију и кривично право, 1968, стр. 210 и дал.е.

557

КОНВЕНЦИЈА ЗА ЗАШТИТУ БЕЗБЕДНОСТИ ЦИВИЛНОГ ВАЗДУХОПЛОВСГВА