Анали Правног факултета у Београду

168

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Y другој једној повели коју je дубровчанима издао Милуган око 1308. године стоји: „И да си ходе свободно по земли и по тргох кралевства ми; да при коим их сел чтета најде, да плати село ближне; ако село не плати да плати кралевство ми( 4 ). Стефан Аечански све ове повластице потврВује 1326. године па поред осталог каже: „Испакости ли им кто што или у тргу или у жупе, да им сплати все жупа; не исплати ли им жупа, да им плате кралевство ми из моје куће”( 5 ). Аушанов законик (1349 —1354) у погледу одговорности само утврВује стару праксу. Низом одредаба наређује како ће се врпшти обезбеђење путева и јавних места, и прописује ко ће одговарати за проузроковану штету. Према тим одредбама за штету проузроковану путницима одговарали су од службеника кефалије и стражари (чл. 157, 160) a постојала je и одговорност владара односно државе (чл. 160). 2. Правила одговорности. Кефалије и стражари одговарали су по чл. 157. Законика који гласи: „Где се наВу мешовите жупе, помешана села, црквена или царства ми, или властеоска, и буду помешана села и не буде над том жупом једнога господара, него ако буду кефалије и судије царства ми, које je поставило царство ми, они нека поставе страже по свим путевима и нека их чувају стражама; ако ко отме или украде, или које зло учини, тај час нека иду кефалијама да плаћају од своје куће; a кефалије нека траже од стража и разбојника и лопова”( 6 )По преводу Стојана Новаковића кефалије не би имале право на регрес, јер он за последњу реченицу наведене одредбе даје овај превод: „А. ко ли кога нападну разбојници, или лгу се нешто украде, или се које зло догоди, онај час да иде ћефалијама, да му они од своје куће плате, а потом да траже разбојнике и крадливце”( 7 )Превод проф. Николе Радојчића логичнији je и више одговара правом смислу наведене одредбе. Y преписима са којих je преведен овај текст гласи: „Аа ако се кто гуси или украде, или које зло учини, тази час да греду кефалиЈам, да им плаћају од своје куће, a кефалије страже да ишту и гусаре и тати”( 8 )Више je вероватно да je кефалија, који je плаћао штету, имао право на регрес од страже и разбојника и лопова. Новаковић сигурно због тога и не спомшье страже у свом преводу, већ само разбојнике и лопове, пошто je нелогично да ће кефалија тражити страже којима иначе заповеда. МеВутим, „искати" и код нас je значило тужити( 8 ), слично као код Руса па и у француском праву demander justice. Кефалије и стражари join су одговарали и по плану 160 Законика који гласи: „Ако се где деси коме било госту или трговцу или калу Веру,

(4) Законски споменици српских држава средњег века. Пршсупио С. Новаковић, кн>. V, стр. 162, тачка XI и XII.

(5) Законски споменшщ. Op. cit. стр. 163, тачка II и 111.

(о) Душанов законик. Превео и предговор написао Никола Радојчнћ, Матица српска. Нови Сад, 1950, стр. 62.

(7) Стојан Новаковић: Законик Стефана Душана, Ор. cit. стр. 241.

(8) Стојап Новаковиђ. Op. cit. стр. \lò, 210.

(9) Др Т. Тарановски: Op. cit. 11l и IV део стр. 178.