Анали Правног факултета у Београду

193

ДИЛЕМЕ ИСТРАХСИВАЊА МИРА

на доба када je настало и добило замах, истраживагье мира или, бол>е рећи, истраживачи мира, критично су настројени према ранијим посленидима у овој области: постоит тежн.а да се овн последњи пре сматрају мислиоцима него истраживачима. Прред тога, време je истраживаче мира найЭЙГуло хитњом, опсело их сврсисходношћу њиховог посла, због чета олбшају да остану ..чисти” истраживачи. ■/ _ Прво расположење оличава се у методолошкој строгости, ко ja je део ширег настојања да се егзактни методи природних наука примене и у гшоучавању лудског друштва. (Јваки закључак мора да буде заснован на чшьеницама, опажешш ш експериментално изазваним, и мора да буде изведен тако да га сваки_друш истраживач под истим условима може проверити( 5 ). Исто тако je наглашена склоност да се истоаживање мира бдвош oП?схssте.и да не буде опис и анализа у.зппка—тка и последила појединих ратова и времена измеЬу тьих већ ито само у једном делу испитивање онога што je свим ратовима заједничко. Зато су савремени истраживачи мира једнодупши када за свога претходника и родоначелника узимају британског метеоролога и пацифисту Луиса Ричардсона (Lewis Richardson), који je веровао ддбисрЈзаиШЦј када се о њима прикупи довољно података за квантитативну анализу, могли предвиБати (и отклагьати) попут лошег времена. Ричардсонови радови нису, како то иначе код усамљених научника често бива, дал>а расправљања о методи, већ плод огромног и мукотрпног напора да се дсБе до желепич полатака и да се ови математички обраде( 6 ). Треба запазити још један његов подстипај: он je сматрао да се рат не може одвојити од других сукоба у којима АдУаи губе животе те je све такве конфликте назвао „смртоносним сваБама” (deadly quarrels), које je онда сврставао ггрема броју жртавал-5зГ 4тааавао логаритмом тога бро]а. Поред тога што подсећа на ауторову формацију (Бофорова скала! ) повезивање рата с другим сукобима отворило je истраживање мира научницима из дисциплина које су дотле обраћале мало пажње на међународне сукобе и на светско друштво уошпте, међу којима je, зачудо, све до најновијег времена била и социологи]а. Интердисшшлинарна природа истраживавьа мира има и друге уздоке. Попел тога што je, антропологе, психологе, психи јатре. социологе, соција/ше психологе и лруге, овај нови правац истраживања je, услед тежње ка егзактности, обухватио и математичаре, физичаре и физичке хемтгчаре (код којих се, као сталежа, осећала и извесна грижа савести). Свему томе допринело je и раширено схватање међународних односа као синтетичке дисциплине. Реакција на раније „наивне” и „ненаучне” и што je најтачније и најгоре неуспеле анализе рата и предлоге за мир довела je дотле да се са „филозофирањем” презру и филозофи, док се међународно право, под чијим се барјаком једно време једино и војевало за мир, посматра с благим презиром, који се преноси и на правнике. Нбравно, реч je о тенденцији, можда и о крајностима, jep je истшта Да су у свим постојећим институтима

(5) Видети нпр. Я. i A. Newcomb е, Peace Research around the World, Oakville, Ont . (Канада) 1969, стр. 2—3.

(6) Ричардсонова дела изашла су у облику юьига тек после његозе смрти. Најновија издања су: Arms and Insecurity, Chicago 1960 и Statistics of Deadly Quarrels, Chicago 1960.