Анали Правног факултета у Београду

228

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

бу неком њеном националном ријеком и бродовима страних застава ■може недопустити, односно забранити бродовима страних застава пловидбу ријеком о којој je ријеч или оним дијелом те ријеке који се налази унутар њених државних граница и дио je њеног државног подручја.( 4 ) Но то недопуштање, та забрана, нормално ce претпоставља; забрану није потребно посебно изрицати. Y сумњи се пресумира ничим ограничена територијална сувереност. Без тога територијадна држава не би била у пуном посједу своје територијалне суверености у том дијелу свог државног подручја. Брод стране заставе који би успркос томе упловио у дио ријеке који чини дио државног подручја територијалне државе повриједио би територијалну сувереност те државе. Jep право обалне државе да не допусти пловидбу стране заставе по ријеци ко ja лежи унутар њених државних граница заиста je њено неусмњиво субјективно право, зајамчено објектившш меБународноправним поретком. Но то ce њено право не емнје. конфундирати с њеним меБународноправним дужностима. Изван сваке je сумње, найме, да обална држава може бродовима страних застава допустити да плове њеном ријеком. Обална држава ће то учинити кад то наБе за сходно и под увјетима које ће сама поставити; »... every State can exclude foreign vessels from its national rivers, or admit them under certain conditions only, such as on payment of dues and the llke.«( 4 ) Разумије се да ће обална држава у таквом случају вршити јурисдикцију над бродовима стране заставе којима je допустила једнократно или опетовано пловидбу њеном ријеком, и то за читано вријеме док се ти бродови задржавају унутар вьеног државног подручја. Ову ће јурисдисдикцију обална држава вршити, ако другачије није изричито уговорено, у ггуном опсегу, онако како je на то овлашћује опће обичајно меБународно право. Да ли, када, зашто и под којим увјетима ће територијална држава својим једностраним актом дозволити пловидбу страной броду иако на то није обвезна неким меБународним уговором овиси посве и искључиво о њој самој. Очито je да ће се она при томе равнати по својим интересима. Према томе, када она одлучи да дозволи пловидбу броду (бродовима) стране заставе, такво допуштење очигледно не може и неће представљати повреду њене територијалне суверености. Све, дакако, под разумљивом претпоставком да je обална држава довољно слободно створила своју волу, без притиска који би прелазили ону, у меБународним рдносима често присутну и допустиву мотивацију која се у међународном праву још не мора сматрати силом и диктатом. Могуће je, меБутим, замполита притисак који долази изван територијалне државе и којему je цид> рбратан, тј. ту државу спријечити да дозволи или дозвољава пловидбу страним заставама на темељу својих једностраних аката. Такво настојање да се спријечи издавање једностраних аката представљало би, наравне, мијешање у унутрашње ствари територијалне државе и повреду њезине суверености. Страна држава би такав притисак могла вршити због неких својих економских интереса, осјећајући се, нпр., оштећеном смањењем

(4) V. Oppenheim-Lauterpacht, International Law A Treatise Vol. I. eight ed., London 1955, s. 465 » Vest un droit propre de l'État d'ouvrir, ou non, à la navigation internationale les rivières et canaux üui sont situés entièrement sur son territoriree. (Francois, Régies générales du droit de la poix, RC, Vol. 66 (193S —IV), стр. 53.