Анали Правног факултета у Београду

229

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИИ РИЈЕКА ЈЕДНОСТРАНИМ АКТИМА ДРЖАВА

промета у својим ријечним лукама или уопће у приходима од транзита преко њеног подручја, до којег смањења би могла довести одреБена интернационализација туБег ријечног тока. Такав мотив стране државе, разумије се, не може одузети протуправност њеном мијешању у унутращње послове друге државе, у овом случају територијалне државе ко ja својим једностраним актом дозвољава ито због унапреБивања својих лештимыих интереса пловидбу страним заставама својом националном ријеком, којој тиме даје одређени међународни статус. Овдје не улазимо у расправљање о допустивости или недопустивости дискриминације. Чини нам се да y пој единим случајевима не би нужно люрало представљати дискриминацију ако би се само једној или мањем броју држава (географских сусједа, земаља једног ријечног слива) на темељу једностраног акта допустила пловидба кад за то постоје оправдани разлози, док се другим заставама то не би дозволило јер за то не постоји потреба. Као разлог који би посебно оправдавао слободу пловидбе ограничену на двије( 5 ) сусједне државе које иста ријека час раздваја а час не, jep се црта границе често и удаљује од ријеке, тако да се ток ријеке и црта границе опетовано сијеку (случај Драве и границе између Југославије и МаВарске). Како je то опетовано доказано, пуко прихваћање само „начела” слободе пловидбе обично још није довољно и за фактично остварење те слободе. Потребно je установит конкретни режим за одреБену ријеку. То се, претежно, постизава закдучивањем међудржавних уговора. МеВутим, тврдња коју на овом мјесту желимо поставит и бранит јест та, да међународни споразум ннје једини начин на који нека ријека, до одреВеног часа надионална (иако можда протиче кроз више држава или их раздваја), односно таква на коју се не примјењује неки меВународни режим може, у већем или магьем опсегу и садржају, постати меВународном. Таено израженом вољом територијалне државе могу бродови страних застава стейи право пловидбе какво им je односним једностраним актом дано и осигурано, при чему се ист имају придржават режима пловидбе шго га одреБује територијална држава. Ми нигдје не налазимо правних аргумепата који би се супротстављали овој тврдњи. При томе, наравно, не мислимо да je статус бродова страних застава утемељен на једностраном акту територијалне државе у свему једнак статусу страног брода на ријеци која je постала меВународном ступањем на снагу неког меБународног уговора. Главну разлику видимо у томе што се територијална држава у случају конвешщоыалних меБународних ријека не може једноставно ослободиш својих меВународних обвеза. Она не може неку меБународну ријеку, ко ja дијелом протјече кроз њено државно подручје и стога чини дио вьеног државног подручја, једноставно својом вољом вратити у статус националне ријеке и забранит пловидбу страним заставама на свои току ријеке. Напротив, код меВународне ријеке која je таквом постала једностраним актом територијалне државе, ријека би, евентуално, опет могла и престат да има тако степени правки статус. То би се опет остварило једностраним актом државе. Ово сматрамо фактично и правно могућим

(5) На ријеци Mississippi je слобода пловидбе по уговору између Шпаяьолске и Сједик-епих Држава од 27. 10. 1965. бнла допуштена само тим двема државама.