Анали Правног факултета у Београду

230

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

и допустивим. При том се, међутим, не би смјело заборавити да би и ту било могуће да си територијална држава намјерно сама онемогући једноставно претварање међународне ријеке опет у националну. Мислимо на једнострани акт конструиран што се облика и правые нарави тиче попут или једнако ономе што га je египатска влада прогласила својом изјавом о Суецком каналу и о уређењу које се односи на његово управљање, даном у Каиру 24. 4. 1957. Споменути je акт, заједно с попратним писмом египатског министра вањских послова Mahmouda Fawzia од истог дана био регистриран у служеној збирци уговора Уједињених народа( 6 ) попут сваког међународног уговора којему je најмање једна уговорна страна држава-чланица Уједињених народа. Тиме ce je, претпоставл>амо, жељело међународној заједници и свакој држави посебно пружити сигурност да став владе није часовит, да ce помишља на трајан или бар трајнији став и да се у то жели увјерити и друге владе. Овај примјер би се, можда, могао слиједити и у случају када се некој ријеци жели једностраним актом дати одреВени међународни статус.

Будући je овдје ријеч о једностраном акту државе, непоходно je подвући да се под тим називом овдје мисли на правно правило створено у складу с уставним поретком и унутраппьим правом дотичне државе, најчешће поступком којим се доносе закони, али и на друти, унутрашњим правним поретком предвиВени начин, и од за то овлаштеног органа. У случају који нас занима, тј. у вези с давањем извјесног меБународноправног статуса некој ријеци, тај једнострани акт има, измеВу осталога, карактер одређеног одрицања. Јер територијална се држава заиста и одриче једног свог права које она, на основу опћег међународног права, ужива у меВудржавним односима. То се право састоји у овлаштењу недопустити односно забранити пловидбу страним заставама на својој ријеци. И управо тог се права она једностраним актом одриче и драговољно га напушта. Том акту, који je у ствари изјава воље међународноправног субјекта • територијалне државе, мора бит циљ да узрокује одре Вену меВународноправну посљедицу, найме намјеравану интернащюнализащцу. За узроковање меВународноправнс посљедице није неопходно да тај једнострани акт од друге државе или трећих држава буде прихваћен. Никакав прихват, ни изричити ни прешутни (tacitus consensus) шгје потербан. У модерно j пракси и доктрины превладао je став да правый учинак (ефект) наступи или бар може наступити самим објављивањем једностраног акта. То доказује и споменута египатска изјава. A тај се учинак, наравно, састоји устварању, потврВивању, мијењању или укидању права. У нашем случају територијална држава губи једно своје право( 7 ).

(6) YHTC, вол. 265 (1957).

(7) Разумије се по себи да губитак права недозволити одн. забранит плозидбу страним заставама фактичнс ни je пггетан по ту државу, него користан. Одрицање од неког права може бити пробитачнс по територијалну обалну државу. Она не би шила за тим у чинком кад уз губитак права не би очекивала неке, најверојатније, економске предаости.