Анали Правног факултета у Београду

231

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИИ РИЈЕКА ЈЕДНОСТРАНИМ АКТИМА ДРЖАВА

А на другим државама je да користе или не користе једно новостворено нравно стање. Тешко би било, ако не и немогуће, једностраном акту одрицати подобност да изазове међународноправни учинак ако претпоставка да односны учинак није у супротности с међународноправним поретком може да буде утврВена као истинита. Ово утолико више, што они једнострани акти, који су у часу свог објављивања били у очигледној супротности с меВународним правом, могу, понекад, представљати почетак једног размјерно краткотрајног процеса измирења меВународне заједнице с дотичним актом, па и усвајање садржаја тог једностраног акта као меВународног права. Као не тако давни, и уз то врло значајни примјер таквог акта наводимо Труманову декларацију о епиконтиненталном појасу из 1945( 8 ), која je у датом часу била супротна позитивном меВународном праву. Истина, може се узети да je коначни учинак наступио тек у часу кад je садржај акта постао опће обичајно меВународно право услијед непротивљења и прихва&ања од стране осталих држава( 9 ). Проматрано са стајалишта фактичнога и неформалнога, Труманова je декларација била одмах изазвала некн, иако не коначни, меВународноправни ефект тиме што je отпочео процес прихваВаиа, иако je била у супротности с позитивним правним поретком. Како би си онда могао порећи учинак једностраном акту који, с једне стране, није у супротности с међународноправним поретком, а с друге стране чак меВународноправним субјектима ствара правке могућности кориштења права којих они по опћем меЬународном нраву немају? Y погледу садржаја једностраног акта, пракса и доктрина не познају неких посебних ограничења. Оно што уопће може да буде садржај меВународноправног посла (international transaction) ( 10 ), што je могуће и нравно допустиво, то би могло бити и садржај одговарајућег акта ако меБународно право за получење учинка изричито не захтијева још и испуиење неке одре Вене правке потрешнтине (нпр. окупацију подручја као увјет његова стицаиа). То допушта да држава својим једностраним актом, по својој вољи, може врло прецизно дефинирати оно што одговара потребама конкретног случаја и њеним намјерама. Садржај акта има карактеристике концесије( п ). A давање концеси je je могуВе увјетовати. Ту ће стога бити могуће да територијална држава наведе под којим увјетима дозвољава пловидбу страним заставама. Мойи Be точно дефинирати јурисдикдију коју Be вршити над бродовима

(8) Труманова декларација од 28. 9. 1945. поставка захтјев за тзв. Continental Shelf- от (епиконгинентални појас). Декларација je много пута и на разнил! мјестима објављивана, нпр. и Department of State Bulletin-u, 30. 9. 1945, те у American Journal of International Law, 1946, Supplement crup. 45—47.

(9) Једносграни акти држава нису извори међународног права али могу бити пут којчАl ће се створити норма међународног права, јер ђе нормативни садржај, aico одговара иптересима друтих држава, бити прихваћен у опће или у партикуларно мгЬупародно право.

(io) Oppenheim-Lauter pachi, op. cit., стр. 872 (». . . which is to be regardet as an international transaction. . . .«).

(и) Алварез сматра да се у Јужној Лмерици полазило од појма концесије које су обалне државе добрсвол-но давала. То се чинило не само међународним угозорима него и легислативним актима. V. Hyde, International Law Chiefly as Interpreted and Applied by the United States, Vol. 1., стр. 534.