Анали Правног факултета у Београду

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА РШЕКА ЈЕДНОСТРАНИМ АКТИМА ДРЖАВА

ве, оне су смјеле а тиме су се знале и користити пролазно обустављати ту слободу( 15 ). Веыезуела je својим законом од 14. 5. 1869. и једним декретом од. 1. 7. 1869. отворила Ориноко страним трговачким бродовима. A једним декретом од 1. 7. 1893. исто je тако опет и забранила пловидбу страним заставама на многим пловним путевима те исте ријеке. Венезуела je, према томе, добар примјер дозвољавања једностраним актом и затим забрањивања на исти начин пловидбе Ориноком и његовим сливом. На ријекама Уругвај, Парагвај и Парана обалне су државе средином прошлог стољећа успоставиле режим слободе пловидбе такођер једностраним актима. Италија дозвољава пловидбу ријеком Над иако je она данас цијелим својим током у једној истој држави и нигдје не чини границе између двију држава те није на снази ни неки меЬународни уговор који би јој давао статус међународне ријеке. Што се овакве праксе тиче, нарочито оне која je забиљежена у Јужној Америци, дала je она право Алварезу да устврди како се начело слободе пловидбе ријекама Америке није развило на исти начин као у Европи, него као концесија добровольно дата од стране територијалне државе: »... but as a concession accorded voluntarily by the riparian States through or of legislative acts (подвукао В. И.)( 16 ). И европска доктрина je забиљежила могућност давања међународног статуса ријекама мимо међународних уговора. Тако Дам (Dahm) тврди; „Неке међународне ријеке уопће нису предмет међународних уговора. Један низ навластито јужноамеричких држава није међународноправно везан( 17 ). Слично закључује Гугенхајм (Guggenheim) кад каже: „... њихово кориштење, према томе и пловидба, стоји искључиво под. правним поретком обалне државе, ко ja, међутим, може другим државама, одн. њиховим припадницима, подијелити права кориштења (својих) националних вода”.( 18 ) Једну посебну потврду о прикладности једностраних аката за сврхе о којнма je овдје ријеч налазимо у резултатима рада Барцелонске конференције одржане 1921. Као што je опћенито познато потписане су 20. 4. 1921. у Барцелони двије конвенције (свакој je придодан и посебан статут) и то Конвепција и Статут о слободи транзита и Конвенција и Статут о режиму пловних путева од мећународне важности. Овој другој конвенцији придодан je још и тзв. Додатни протокол. Истога дана потписана je и Декларацией о праву на заставу држава које немају морске обале( п ). Y својој укупности резултати барцелонске конференције ничим не протурјече тврдњи о једностраним актима као погодним средствима унапређења међудржавних односа на том подручју. Но нарочито говори у

(is) Вартош, Међународно јавно право, II књига, Београд 1956, стр. 119,

(is) V. Whiteman, Digest of International Law, Вол. 3, cip. 881.

(17) V. Dùhm, Völkerrecht, Band L, Stuttgart 1958, стр. 626—627.

(is) V. Guggenheim, Lehrbuch des Völkerrechts, Band I, Basel 1948, стр. 365.

(is) Сви су ови инструмента објављени у ЛНТС Вол. 7 (1921 —1922)