Анали Правног факултета у Београду

299

ПОЈАМ МЕБУНАРОДНОГ ПРИВАТНОЕ ПРАВА

Ha нзнесеној схеми обухваћа меБународно право по извору или ius gentium поља А и Б, a унутрашње право сва остала поља, Ц, Д, Е и Ф; граница тече цртом 1-1. Напротив, право које je меБународно по предмету зато што уређује стања ствари с меБународним обиљежјем, обухваћа поврх поља А и Б (lus gentium) joui и поља Ц и А унутраппьег права, дакле укупно пол>а А, Б, Ц и Д, и граница измеБу њега и унутрашњег права за предмете без тог меБунаридног обиљежја, тече цртом 2-2. Претпоставка je такве подјеле да je право, садржано у пољима Ц и Д. меБународно по предмету, иако je унутрашње по извору; ту нема проблема. Може ли се, обратно, питати да ли меБународно право по извору уређује увијек само стање с меБународннм обиљежјем? Та апсурдна je и помисао да било што може пасти под правила међународног права (ius gentium) што није уједно меБународно по предмету. Но питање се поставља зато што некад меБународни уговори уреБују ситуације које су по себи биле (на око!) посве унутрашње. Тако Женевска конвенција од 1930. о јединственом мјеничном закону вриједи за све па и унутранпье ситуадије, найме, такве у којима ни странке нису странци, нити je мјесто издања, потписа, плаћања било у иноземству итд. Ту се чини као да je меБународно обиљежје тек апостериорно, да настаје због закључења меБународног уговора. Но узрок том уговору био je захтјев да се заштити сигурност промета, која изискује једнак поступак са свим мlениттятя. ieu се никад не може искључитн да оне пријеносом не добију меБународан значај. Овдје je, дакле, уже стање ствари без меБународног обиљежја, но шире има такво обиљежје и зато je и прво и друго у подручју стања ствари која може уреБивати ius gentium. МеБународно je обиљежје ужег круга у његовој повезаности са ширим кругом. Једнако оцјену о меБународно ј релевантности унутрашњих стања ствари може, уосталом, дати и држава својим законодавством, па се тако одредбе Бриселске конвенције од 1924. о теретници примјењују у СФР Југославији, на темељу Закона о уговорима о искориштавању поморских бродова, једнако на све, унутрашње и меБунаролне пријевозе, а не само на теретнице издане у луци државе планиде, како то одреБује Конвенција; овдје je caдржај меБународног уговора једнострано и без меБународне обвезе протешут и на пријевоз који није уреБен iure gentium, због потребе јединственог уреБења поморског пријевоза. 3. Право се дијели, на концу, и на приватно и „не приватно”. О разлозима због којих се овдје не каже „приватно” и „јавно”, само неколико ријечи. Познато je да та диоба ни у римском праву није била „функционална”, да није повлачила никакве правке учинке. Y даљем развоју права никад се двојства и по том опрека јавног и приватног права нису потпуно афирмирала, па ни у државама изван круга социјалистичког права (још су се највише јављали посредно, стварањем управног поступка, одвојеног од судског) и данашња je тенденција да се таква подјела, колико je уопће и прихваћена, напусти као „увјетована временом” и зрела за реформу( 4 ). Због недостатка јединствене и основне правке разлике измеБу одредаба

(4) Ballinger, öffentliches Recht und Privatrecht, Studien über Sinn und Funktionen der Unterscheidung, Stuttgart, Berlin, Köln. Mainz 1968, passim и стр. 75—81.