Анали Правног факултета у Београду

320

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ту купца, из једног места у друга које није место испоруке. Y свим системима, ако се оставе по страни ниансе у усвојеним правно-техничким решењима преовладало je правило да ризик код ових уговора прелази на купца када су добра уручена превозиоцу, или (у неким земљама) шпедитеру, наравно уколико није уговорено или из околности не произлази да je продавац на себе преузео ризик све до предаје добара купцу. Ово решење се теоретски уклапа у оне системе који усвајају теорију „једностране испоруке”, јер све док продавац није отпослао робу, ■он није извршио све радње које je по уговору био, дужан извршити, те иије ни извршио .испоруку". Са гледишта, пак, система по којима се под предајом подразумева само уручење (преношење државине) ствари купцу, правило да ризик прелази на купца уручењем добара превозиоцу је■сте изузетак (нпр. немачко право), макар да je њиме обухваћен огроман број купородаја у робном промету. Што ce тиче уговорне теорије, сама предаја ствари би била индиферентна за прелазак ризика, било да je реч о индивидуално одреВеној ствари било о стварима одреВеним по роду: у првом случају, прелазак ризика у тревутку уручења превозиоцу могао би имати основ упрећутном споразуму странака (нпр. енглеско право) или „у посебним околностима случаја” (швајцарско право), а у другом случају, у индивидуализацији ствари која, када мора бити „контрадикторна” (двострана), не може бити извршена пре уручења ствари превозиоцу који би овде иступао као овлашћеник купца. МеВутим, независно од ових теоретских објашњења чшьеница je да ■су сви системи морали усвојити захтев комерцијалне праксе да у случају .дистанционе купопродаје ризик прелази на купца у тренутку уручегьа робе превозиоцу. б) Тежгьа за изједначењем опет под утицајем комерцијалне праксе изразила се у домену купопродаје ствари одреВених по роду (тзв. гСнеричне робе), a састоји се у томе што у системима који усвајају теорију уговора и оним који почивају на теорнји „једностране испоруке" поста ј и тенденција померања тренутка преласка ризика према стварној предаји, чиме се ови системи приближавају решењима усвојеним у системима ,иредаја” (преношења државине). Због чета и на који начин се ова тенденција изражава? Када су у питању системи којн усвајају уговорну теорију било да ризик прелази на купца директно самим закључењем уговора или индиректно посредством примене правила res périt domino природа предмета купопродаје je таква да захтева да ствари буду индивидуализиране (специфициране, идентификоване) и таква операција je услов за прелазак ризика. Понегде, индивидуализација правно важи само кад се врши билатерално (нпр. француски и енглески систем), тако да се практично изједначава са уручењем, стављањем на располагање, преношењем државине. Та билатерална индивидуализација се најчешће врши управо путем стварне предаје ствари купцу: продавац ће најпре сам издвојити добра, а затим их уручити купцу и ово уручење ће важити као билатерална (контрадикторна) индивидуализација и ризик одн. својина и ризик Be у том тренутку прећи на купца.