Анали Правног факултета у Београду

Y системима извршења „једностране испоруке” испорука захтева такође да je претходно извршена идентификадија добара, a какве радње треба да изврши продавац зависи од уговора и природе добара: када купад има да преузме ствари у седишху продавца, најмање што je овај дужан да уради јесте да „понуди испоруку” купцу, а то значи да мора добра издвојити (пдентифпковати) држати их на располагању купцу и о томе га обавестити (амерички систем); ако je при преузимању добара од стране купца, продавац дужан да сарађује, та сарадња ће по правилу бити таква и толика да се практично испорука своди на преношење државине на добрима на купца (скандинавски закони); joui више, ако je продавал трговац, изричито je регулисано да рнзик остаје на њему све док ствар не уђе у државину купца (Једнообразни трговачки законик САД од 1962.). 3. Основна слабост теорије уговора, било да je прелазак ризика везан директно или индиректно за уговор, јесте у томе да се она може доследно прнменити само онда кад je у питању уговор о купопродаји чији je предмет индивидуално одређена ствар. Y свим другим купопродајама које сачињавају највећи део робног промета: купопродајама чији су предмет ствари одређене по роду, као и у оним где су у питању индивидуално одређене ствари које морају бити одаслате, уговорна теорија не може бити примењена. Сам законодавац je био принуВен да од н>е одсгупи у овим случајевима а ако то није учинио законодавац, онда je то настојала да учшш судска пракса која je, било »par le code, mais au délà du Code«, било идући обрнутим смером, успевала да пронаВе решена која ће удоволзити захтевима живота. Најзад сам трговински промет je, путем усвајања одреВеннх клаузула и њиховим адекватним тумачењем, користећи ce чињеницом диспозитивности правила о преласку ризика, доприносио да се законска застарела правила о преласку ризика одстране и усвоје правила о преласку ризика која ће одговарати потребама тог промета. Ако се једна теорија у највећем броју случајева не може применити, jep je сам закон присиљен да од н>е одступи или се не примењује, јер je пракса одбацује, онда то значи да je развој дошао до степена када она мора бити елиминисана и заменена другом која ђе адкеватно изражавати потребе промета и захтеве праксе. Друга озбиљан аргумент против уговорне теорије јесте неминовност спорова о одговорности продавца за пропаст или оштећење ствари које се још налазе код њега, и ако- je ризик прешао на купца. Продавац се може ослободити одговорности само ако докаже да ствари нису пропале одн. оштећене његовом кривицом тј. да су случајно пропаже одн. оштећене. Оваквих спорова у системима који су усвојили теорију предаје не може бити. Yroßopna теорија која вуче порекло из римског права (pericullm est emptoris) je могла да одговара неразвијеном друштву произвођача робе у којем je давала тон купопродаја чији je предмет индивидуално одређена ствар (species); она постаје неприхватљива у друштву у којем тон даје купопродаја чији су предмет ствари одређене по роду (genus), а ко ja захтева, ако проблем посматрамо са правнотехничког гледишта да се прелазак ризика одвоји од самог закључења уговора и помери за један каснији тренутак. Тиме се, с обзиром на масовност ове врсте купопродаје,

321

О ПРЕЛАСКУ РИЗИКА КОД КУПОПРОДАЈЕ ПОКРЕТНИХ ТЕЛЕСНИХ СТВАРИ