Анали Правног факултета у Београду

322

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

дела уговорна теорија доводи у питање. Њено напуштање диктује и све већа брига о купцу потрошачу, који у принципу не треба ине сме да буде оптерећен ризицима пре него што ствар дође под његову контролу. Ранији прелазак ризика код дистанционе купопродаје се оправдава тиме што се транспорт купљене робе врпш по захтеву купца, уместо да се роба преда у месту испуњења. Не би, међутим било правилно рећи да правило pericullum est emptoris тежи или треба да се претвори у своју супротност, pericullmii est venditoris jep у принципу ризик треба да падне на оног у чијој се сфери делатности и под чијом контролом налази ствар ко ja je предмет купопродаје. 4. Остаје, међутим, да се одговори на питање која je од две теорије предаје боља, рационалнија: да ли теорија „једностране предаје”, према којој би ризик прелазио у тренутку када je продавац извршио све потребне радње које на њега, по уговору, падају, конкретно када je, испунивпш све те радње понудио испоруку купцу или, пак теорија према којој ризик прелази на купца кад je примио робу, кад je државина пренета на њега. Прва теорија почива —• истине се са стране њених поборника на „модерној”, „комерцијалној” концепцији испоруке. Њу су, као што смо већ рекли, прихватиле Скандинавске земле и САД, а била je усвојена и у прва два нацрта Једнобразног закона о купопродаји прокретних телесних ствари (римски нацрти од 1935. и 1939). Аруг°ј теорији стоји у основи традивдюнална „цивилистичка” концепција испоруке која се састоји у предаји уручењу ствари купцу. Н>у прихватају многи и стари и нови законици; усвојио jy je, коначно, и Хашки закон о купопродајн телесних покретних ствари, који je одбацио у римским нацртима усвојену концепцију испоруке, као неодређену и приклонио се старом учењу. Против теорије „једностране” испоруке говори најпре то да она неоправдано погодује продавцу, jep зашто би купац сносно ризике пропасти и оштећења ствари пре него што je ствар дошла у његов посед, a није дошао у дощьу у погледу пријема ствари, у ситуацији, дакле, када он није у прилици да предузме све потребне мере обезбеђења ко je ће свести на најмању могућу меру могућност настајања „случајних” штета. Против ње војује и аргумент да би наступање пропасти или оштећења ствари нужно водило споровима, jep би се продавац могао ослободити одговорности само ако докаже да до њега нема кривице што су ствари пропале или биле оштећене. Најзад, треба истаћи и тешкоће доказивагьа у којем je тренутку „понуда испоруке” извршена, да ли пре или после пропасти или оштећења ствари. Наведени аргумента против теорије „једнострана испорука” говоре у прилог усвајања теорије пријема (преношегьа државине) ствари од стране купца, jep се тој теорији не могу учинитн горњи пршоворн и jep она „не држи” ни страну продавца ни страну купца већ пребацује терет ризика на оног под чијом се контролом ствар налази. 5. На крају je потребно нешто рећи о односу права својине и ризика. Познато нам je да многи писци (Рабел, Шмитхоф, Голдштајн) стоје на становишту да су „својина и ризик” две различите институције и да према томе, једна су, или треба да буду, правила о преласку својине, а друга о преласку ризика. Обо je схватање, усвојено у немачком Грађанском законику и законицима који су стварани под његовим утица-