Анали Правног факултета у Београду

МОРСКО ДНО БЛШТИНА ЧОВЈЕЧАНСТВА?

континентске масе оцеанском дну „најуочљивија мијена у литолошком саставу земље”( 7 ). Зато се сматра да континентска падина безувјетно мора доћи под режим који даје посебна нскључива права обалној држави. Но, граница шрема оцеанском дну ипак није нека одређена црта, него се измеВу континентске падине и оцеанског дна налази положитији пријелазни дио (continental rise), a његови седименти настављају оне који ce налазе на падини, тако да би граница посебних права морала обухватити копну ближи дио тога пријелазног простора, па чавГи читав тај просторе 8 ). То мишљење прихватају и неки стручњаци меВународнога права, нпр. Jennings којн у својем коментару уз пресуду Међународног суда у спору о епиконтиненталног по ј аса у Сјеверном мору тврди да je такво рјешење већ данас прихваћено и да се оно може извести из наведене пресуде( 9 ). То разлагање захтјева за што ширим искључивим правима обалне државе на дно дубљих дијелова мора упире се на сазнања природных знаности. Али то није ништа друто него тражење ваљаних аргумената у прилог тежње ко ja има свој извор и своје праве разлоге у господарским интересима оних кругова и оних држава што се залажу за такве захтјеве. Примјера за такво упирање на географске и друге околности у природы има доста у ближој и даљој прошлости. Осигурање добрих стратегијских граница упирало се такођер на географске чињенице. Италија je добила на темељу тих разлога своје границе на Бреннеру и према старој Југославији, а данас траже добре границе у интересу властите сигурности Израел на Голану и Синају и Индија у Кашмиру. Колонијална експанзија често се служила теоријом залеВа (Hinterland) и тврдњом да посјед ушћа неке ријеке даје право на сав простор њезина порјечја( 10 ). Па и прве изјаве о протезању права обалне државе на епиконтинентални појас образлагале су се природным ј единством копна и континенталног руба. По и тада су, заправо, били мјеродавни господарски интересы, а наведены разлог био je произвольно изабран, jep се, нпр., исто тако против њега могао изнијети захтјев за ј единством свега морског простора или навести у меВународном праву дотада усвојено начело о јединству правног положаја неког простора у његовом вертикалном протезагьу тако да обухвата површину тога простора (сухоземну или водену) заједно са зрачним стулом изнад ње и подземљем испод н>е (односно на мору и ступ морске воде испод површине мора). Аакле, одлучни су господарски разлози, а не позивагье на геологију и оцеанографију. Сигурно je да су једино господарски интересы били одлучни за став нафтне индустрије Сједињених Држава када се у прије наведеним излагањима својег представничког органа (National Petroleum Council) тако одлучно заложила за то да се обалним државама призна што шире искљу-

CO National Petroleum Council, Petroleum Resources Under the Ocean Floor, 1969, стр* 10, одакле су узети и неки горе изнесени подаци. Остало према чланку Опит за дно мора,. Поморска Ендиклопедија, 11.

(8) National Petroleum Council, ibid.

(9) R. Y. Jennings, The Limits of Continental Shelf Jurisdiction: Some Possible Implications of the North Sea Case Judgment. International and Comparative Law Quarterly 1969, стр. 819 и д.

(io) Види J. Andrassy, Епиконтинентални појас, напосе стр. 56.