Анали Правног факултета у Београду

32

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

чиво право на просторе морског дна и подземља дубљих дијелова мора. Прије je речено да joui немамо поузданих података о богатствима морскога дна и његова подземља, али ако и колико постоје, сигурно je да су заинтересиране индустрије с њима добро упознате и да на њихову темељу настоје добро прорачунати која би им рјешења најбоље одговарала. Када се прије Женевске конференције (1958) расправљало о епиконтиненталном појасу и о кодификацији те установе, мјеродавни кругови нафтне индустрије занимали су се живо за то питање (Feith, један од референата за то питанье у крилу International Law Association био je правый савјетник једног од највећих нафтних подузећа). Тада je њихова главна брига била да се потпуно сигурно утврди досег власти обалне државе тако да би били сигурни да од неке државе подијељена концесија неоспорно вриједи. Данае je питање заплетеније. Jep, потенцијално може се данас, или бар у будућности, вадити природно богатство мора у свим дијеловима мора. Ако, дакле, водећи заинтересирани привредни крутови једне развијене земл>е постављају захтјев да се власт те земље протегне што даље у просторе дубокога мора, сигурно je да ce они не руководе чшьешщама облика земље и морскога дна, него да за такав став говоре јаки разлози добро проучене економске рачунице. Она не мора бити исправна (а можда ће се показати да није исправна на дужи рок), али сигурно je у н>у уложено много высоко стручнога проучавања. Треба се бојати да у великој већини земаља ни државне владе ни привредни кругови (пој едина велика подузећа или сталешке односно стручке организације подузећа) мање развијених земаља нису израдили ту рачуницу с гледишта својих интереса, напосе с гледишта интереса неразвијених земаља и њихове економике, колико на краћи, толико и на дужи рок. Још увијек има времена да се таквом проучавању приступи, нарочито ако се узме у обзир да коиференција 1973. вјеројатно неће казати задњу ријеч за рјешење поставлзеног питана (што не би смјело оправдати затезање у раду). Да испитамо сада споменути захтјев да се права епиконтиненталног појаса (под тим или другим назнвом) протегну на широке просторе, рецимо до дубине од 2.500 метара. Посл>едица би била да неке државе добију широке просторе, а друге би добиле мало или ништа. Управо ништа не би добиле оне земље које уопће немају морске обале. Могло би се рећи да оне немају ни територијалног мора па да не могу приговарати томе да ce и шири дијелови додијеле обалним државама. Но тај аргуменат није увјерљив. Понајприје, ако се државама призна уски простор уз њихове обале, то je яешто посве различито од протезања њихове власти на врло широке просторе. Неправда je то већа што je шири односни простор. Почело се увиђати неповољан положај држава без морске обале па je то изазвало жељу да се та „неправда” природе исправи на тај начин што су се државама без морске обале Женевском конвенцијом и посебном конвенцијом од године 1965. о транзитној трговини земаља без морске обале, осигурала нека права, а за прихваћање те конвенције и дал>е побољшање положаја земаља без морске обале заложила се и Конференција за трговину и развој (UNCTAD). Нова поддела широких дијелова морскога дна била би нова и непоправљнва штета за државе без .морске обале. Но не би при тој диоби добро прошле ни многе државе које посједују