Анали Правног факултета у Београду

430

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je професора који су не само својим стручним великим знањем веђ и целокупним својим ставом на одређени начин омогућавали, прнпремали, помагали овакав ток ствари. Било je, наравно, и другачијих примера, али су ови о којима je реч ухолико вреднији пажње и иомена. Овде су се припремали и одгајивали будући револуционарни кадрови који су знали и умели да науку и струку користе и повезују са својом идеологијом и политиком. Из тога времена су ми жива сећаља на неколико професора Правног факултета, који су имали веома велики ауторитет међу студентима. Такав je био у то време и професор Милан Бартош. О ньеговом раду, о тьеговом знању, о његовој фантастичној меморији причале су се безбројне приче. Очигледно je у питању редак спој природне обдарености и огромног упорног рада, што je довело до једног стварног примера за узор и надахнуће младима, интелектуално радозналим а абмициозним људима. Када je дошло до рата и револуцкје, закошгга логика односа je и овде деловала те je сваки више-мање наставио својим путем. Тако je било и са студентима, али тако je било и са професорима овога факултета. Један број je, наравно, кренуо путем стварне издаје, други су се више-мање пасивизирали, али се може рећи да je највећи број наставио и у новкм условима још непосредније да се ангажује у борби која je започињала. На неки начин класна логика je и овде допила до изражаја; извршена су нова диференцирања и нова груписања. Y тим новим условима стварне провере народа и људи као поједннаца, професор Милан Бартош je такође логично наставио свој пут аыгажовања на страни прогреса. Када je почело ово ново друштво да се овде раВа и развија, онда je било неопходно да се поред осталог води рачуна и о ономе што зовемо неопходнп историјски континуитет. Требало je, найме, превазилазlгги старо у мери која je била и нужна и могућа, чувајући и преузимајући све оно од њега, што je и уколико je још могло користнти новом друштву. а с друге стране, опет уводити ново у мери која je такође била и нужна и могућа како би се могло прогресивно кретати напред. Бројпе опасности су и ту, као и другде и као што ће бити увек, вребале победоносни револуционарни покрет, па меВу њима и таква да се не схвата, да се не увиди, да се не уме обезбедити такав револуционарни континуитет било тако што ће се покушати анархистички негнрати старо и утопистички „уводити” ново, било, пак, тако што he се конзервирэти стари и већ анахронични односи и облици не увиВајући потребу и могућност нових и виших. Све ово по мом мпшљењу важи и за право, за правнп систем, за делокупни комплекс законитости у друштву. Овде je требало, као уосталом и у свакој друтој социјалистичкој револудији, срушити стари правый поредак и почети традити нови. Али у којој мери рушитн старо и како ново уводити? То je само један део, само један аспекат целокупног револуционарног преображаја. Сада долази оно што бих хтео као сведок да кажем: професор Милан Бартош je, по мом мпшљењу, у овоме процесу био и до данас остао један од најзначајнијих праваика југословенске социјалистичке револуције.