Анали Правног факултета у Београду

43

О ПРАВНОМ РЕЖИМУ ОБЈЕКТА МЕБУНАРОДНОГ ПРАВА

ни простор и епиконтинентални nojac. Па осталим објектима (од набројаних), опет, без обзира на неке детаље и без обзира какав je њихов правнн поредак, ниједна држава нема право да врши искључиву власт, односно да протегне своју сувереност( 11 ). Грубо речено, односне правке норме показују, што се прве скупине тиче, у правом смыслу ријечи тенденцију пшрења власти држава у простору, док се код друге види да се државе претензија у том смислу не желе лако одрећи. То je управо оно што ћемо, приказом који слиједи, покушати доказати. Унуграшње морске воде. Унутрашнье морске воде чине дио државног подручја, па, према томе, потпадају под сувереност обалне државе. То могу бити луке, заливи, ушћа ријека, хисторијски заливи, унутрашња мора, те море измеВу оточја, односно оточја и копненог дијела подручја, с тим, да се ,дюлазне црте не могу при повлачењу знатно удаљити од опћег смјера обале, и морски простори, који се налазе унутар тих црта, морају бити довољно повезани с копненим подручјима” и да се мора „водити рачуна о посебним господарским интересима неког краја, којих су постојање и важност јасно засвједочени дутом употребом”( 12 ). Чак и ако не обратимо пажњу на пихање хисторијских заљева и проблем повећања допустиве ширине улаза у залив, која омогућује држави да залив прогласи унутрашњим водама, a која je данас досегла 24 миље( 13 ), постојећа правила и пракса држава показују тенденцију пораста површине тог дијела мора. Видљиво je да се односна правила могу различите интерпретирати с обзиром на своју недовол>ну одређеност, а друго не можемо рећи за формулације „знатно удаљити”, „довољно повезани” и „посебним господарским интересима неког краја, којих су посте јање и важност јасно засвједочени дутом употребом”. За очекивати je, да ће их свака држава интерпретирати онако како јој најбоље одговара, а класични примјер нам пружа британско- норвешки спор о риболову( 14 ). Доказ je, не само пракса

(il) Намјерно не употребл>авамо пеке термине који означавају да одређени простор ни je подвргн ет искључивој власти држава, јер се слажемо с оним, што Иблер каже у вези с отвореним морем; „По свему се чини да добар дис аутора градиционално употребљаване латинске изразе погрешко примјењује, jep се они, пренијети из римског права, и не могу исправно лримијенити у међународном праву. Res nullius не налази се ни у чијем власништву, али се она може присвојити. Отворено море се, међутим, не може сгећи. A res communis није подобна да буде у власништву. Будући да се при употреби ових нзраза у ствари врши аналогија између власништва у римском, и суверености у међународном праву, то отворено море не може битн под сувереношћу било које државе. Међутим, суверена се права у отвореном мору вршс, али не искључиво по само некој држави или само îickhm државама. Иојам condominiuma захтијева заједничко вршење суверености, а такво за сада, бар начелно ir по опћем праву, у отвореном мору није по меЬународном праву успоставл>сно и организирако. Укратко, аналогија није јасна". (Иблер, Слобода мора, Загреб 1965, сгр. 52 и 53, биљешка 1).

(là) Чл. 4. Женевске конвенције о територијалном мору и вањском по ј асу од 1958. За текст Конвенције в.: Р. Т. 516, стр. 205 и сл.; Службенн лист додатак, 1965, бр. 4, стр. 183—190.

(13) Чл. 7. Женевске конвенције о територијалном мору и вањском појасу: В.; Bouchez, The Regime of Bays in International Law, Leyden 1964; Colombos, The International Law of the Sea, Лондон 1967, стр. 178—195; Whiteman, Digest of International Law, 4, Washington 1965, стр. 207—258; Зоричић, Територијално море, Загреб 1953, стр. 96—118.

(14) В. I. С. J. Report 1951, стр. 116—206. Законом о обалном мору, вањском морском појасу и еплконтиненталнсм nojacy Југославије од 1965. и наша земл.а je повећала унутрашFte воде; успореди чл. 11. тог Закона (Службени лист, 1965, бр. 22, стр. 9Я5—988) и чл. 3. Закона из 1948. (Службени лист 1948, бр. 106, стр. 1739—1741).