Анали Правног факултета у Београду

457

YH И КОДИФИКАЦИЈА ПРАВИЛА О СПЕЦИЈАЛНИМ МИСИЈАМА

сада потпуно нерегулисана и оставлена слободној оцени држава, а где je долазило до највећег броја контаката међу њима. Y погледу многих проблема ко je je требало решити приликом кодификације правила о специјалним мисијама треба указати на крају и на проблем слободе вршења функдија чланова специјалне мисије (представници државе и дипломатско особље у мисији). Он се нарочито испољио преко питања изузећа чланова мисије од судске надлежности државе пријема мисије. Наиме, испољена je тенденција да се судаки имунитет за ова лица ограничи на уживање тзв. малог, функционалног имунитета. Ово питање изазвало je врло бурне дискусије на XXIII заседању Генералне скупштине (1968). На крају je прихваћено начело да специјалне мисије морају бити слободне од утицаја судске надлежности територијалне државе. О том правилу вршено je и појединачно гласање. Но, пошто je постојала сумња у тачност броја гласова, поновно се гласало и поново одбијени сви амандмани и подамандмани поднети на члан 29, Нацрта правила (неповредивост особља) израђеног од Комисије (1967). На крају, Правый комитет je прихватио првобитни текст члана 29, са великом већином гласова( 14 ). IV Конвенција о специјалним мисијама (1969) представља значајан успех и допринос Уједињених нација у оквиру њиховог програма кодификаторе и прогресивног развоја савременог међународног права. Може ce очекивати да ће донети међународни инструмента о специјалним мисијама допринети да ce у пракси остварују циљеви и начела Повеље Уједињених нација односно активна и миролюбива коегзистенција држава. Пут којим се ишло при кодификацији, а нарочито прогресивном развоју у овој области међународног права, рељефно показује какве тешкоће постоје и колико времена треба да би се дошло до једног међународног инструмента који би био прихватљив за најшири круг држава савре мене међународне заједнице која се карактерише постојањем различитих правних система и цивилизација. Y вези са основном правном природой донете Конвенције као међународног инструмента, a водећи при том рачуна о основној карактеристици специјалних мисија да су оне контрактуелне, консензуалне природе, треба закључити да донети инструмент представља општи међународни стандард који државе могу мењати, уговарајући модалитете његове примене. Насупрот когентном карактеру правних правила за државе из Конвенције о дипломатским односима (1961), правые норме ове Конвенције су диспозитивног карактера, што значи да их државе уговорнице могу inter se мењати, водећи рачуна у првом реду о врсти и задацима специјалних мисија. Y исто време, с обзиром на основни характер донетих правила из Конвенције, може се очекивати да ће се усвајањем овог меВународног инструмента отворити пут билатералном и регионалном регулисању положаја специјалних мисија.

(14) Ca 72 гласа за, 3 против и 10 уздржаних гласова. Резултат гласавьа je био поздрав. л,ен великим аплаузом, ибид, пар. 227.