Анали Правног факултета у Београду

ЈОШ ПОНЕШТО О НАСЛЕЂИВАЊУ ПРАВА НА НАКНАДУ НЕИМОВИНСКЕ ШТЕТЕ

1. Откако je у нашој пракси прихваћен принцип накнаде неимовинске штете, судови су јединствено стајали на становишту да право на накнаду неимовинске штете прелази на наследнике ако je за живота оштећеног накнада већ била досуђена правоснажном судском пресудом или je оштећеншс барем био подигао тужбу за накнадуС 1 ). По том схватању, које je прихваћено и у неким страним законодавствима( 2 ), наследници оштећеног нису активно легатимисани да подигну тужбу за накнаду неимовинске штете коју je оштећеник лично претрпео до своје смрти, али парницу за накнаду ове штете коју je покренуо câM оштећеник они могу у своје име наставити. Утужењем од стране оштећеника, право на накнаду неимовинске штете постаје наследиво (при чему je без знача ja узрок смрти, који може бити без икакве везе са радњом из ко je je проистекла неимовинска штета о чијој je наднади реч).

(i) „Тужилац пок. Б. на загшснику од 21. априла 1958. године преко свог заступника истакао je као свој захтев и захтев накнаде за претрплене болове. Како je пок. Б. умро 7. октобра 1958. годlшг вьегови правня представници наставл>ајући поступак остали су при томе захтеву прецизирајући износ тога захтева на 50.000. динара. Првостепени суд je правилно оценио и такав захтев тужилачке стране ина име те штете тужиоцима досудио 30.000. динара као правичку новчану накнаду. Y жалби се истине да потраживање накнаде за прегрплсне болове пгк. 15. не могу да истину његови наследници. Овакав навод жалбе није основам, јер je пок. Б. овакав захтев за живога у спору поставио, a његови наследници ступили су у сва гъегова права па и права на захтев за накнаду штете ове врсте". Пресуда Врховног суда ЯР Србије Гж 1712/59. од 16. јакуара 1960. године, гютврЬена од стране Савезног врховног суда пресудом Рев. 816/60. од 15. септембра 1960. године. ~Није усвојив ни приговор да тужитељима не припада право на болницу, јер да се ради о особиом праву, које по смрти ошгећеног није могло преЬи на наследнике-тужителе. Будући да je оштећени join за живота тужио туженог ради накнаде болшще, то су овај поступак тужители као наследници само наставили (чл. 204. и 201, т. 1. ЗИП), а како остаьина умрле особе прелази по сили закона на њезине наследнике у тренутку њезине смрги и наслеђивати се могу не само ствари него и права која припадају појединцима (чл. 155, и 2. Закона о наслеђивању), то je очито да конкретно тужитсли имају право тражити накнаду болнине, која припада њиховом преднику", Пресуда Врховног суда HP Хрватске Гж 163/1959-2 од И. фабруара 1959. године, потврђена од стране Савезног врховног суда пресудом Рев 964/59. од 8. јануара 1960, године. „Неоснован je приговор тужепнх да нема мјеста накнади за прегрпљене боли, jep je тужитељ иза покретања парнице умро. Овај je захтјев найме по тужител>у поставлен у тужби за Iьегова живота и о гьему je расиравлано у овој парницн, па нема разлога да се не удовољи и о овом тужителевом захтјеву". Пресуда Врховног суда HP Хрватске Гж 865/1959-2 од 30. јуна 1959. године.

(2) Чл. 93 ст. 1. Швајцарског грађанског законика, § 847, Нсмачког грађаиског законика.