Анали Правног факултета у Београду

500

•ШАЛИ ПРАВНОГ ФЛКУЛТЕТЛ

Разуме се, одвојено од тога je питање права на накнаду неимовинске штете коју услед смрти декујуса лично трпе његови блиски сродници и уопште лица њему блиска. Та лица се у конкретном случају могу али не морају појављивати као наследници, а може бити да она уошпте не улази у круг законских наследника ( 3 ). Y доступним пресудама наших судова које се односе на ово питагьс реч je о накнади за претрпљене физичке болове и страх, услед телесне повреде нанете оштећенику (декујусу), али je јасно да због идентичности мотива решенье мора бити исто за све неимовинске штете ко je je оштећеник лично претрпео до краја свога живота: душевни болови услед унакажености, душевни болови услед смрти блиског лица, умањење животне активности и појачани напори у обичном животу и у раду( 4 ), повреда части и утледа. Оваквим решењем наслеђивање права на накнаду неимовинске штете приближено je решењу ко je важи за наслеЁивагье права на накнаду имовинске штете (мада изједначење ни je извршено, пошто je право нанакнаду имовинске штете наследиво и без утужења од стране оштећеника-декујуса). То приближавање показује да je примарни значај придат чињеници да право на накнаду неимовинске штете гласи на новац, као и код имовинске штете. Друти писци, као што je познато, отишли су још даље, пледирајућк за јединствено решење пнтања наслеђивања права на накнаду штете, било да je реч о имовинској или неимовинској штети. 2. Ми смо такав приступ овом питаиу годинама критиковали, истичући да новчана накнада неимовинске штете мора бити организована оригинално, jep joj je сврха специфична, а то je главно. Начин на који се у правном животу понаша право на накнаду имовинске штете адекватан je његовој евреи. Правила која важе за накнаду имовинске штете првенствено резултирају из еврхе која треба да се оствари његовнм вршењем, а не из чињенице да гласи на новац. И сама чињеница да право на накнаду имовинске штете гласи на новац последица je еврхе накладе имовинске штете. Накнада неимовинске штете има различиту, своју специфичну еврху и право на накнаду те штете мора бити организовано тако да најпотпуније оствари своју еврху. Не може се, дакле, због тога што у оба случаја право на накнаду штете гласи на новац аутоматски протезати на неимовшгеку штету режим који je већ изграђен за имовгшску штету и, уопште, тим режимом бити огггеређен као нечим од чега не сме бити удаљавања. Улога новца у оба случаја je техничка, он je само средство а битно je да су еврхе које треба остварити различите. Битно je то да новчана накнада досуЁена на име неимовинске штете може остварити своју еврху само у личности жртве - оштећеника ито тако што ће му омогућити да прибави себи неко задовољство (интелектуално, духовно, чулно, већ према својој наклоности, својој природи и својим потребама) и да на тај начин неутралише или барем ублажи бол који трпи. Зато се мора одбацити солуција према ко joj наследници могу наставнти парницу за накнаду ней-

(з) Y неким пресудама наших судова, на пример, право на накнаду неимовинске штете признаје се ванбрачноЈ жени одн. мужу.

(4) Обрен Станковпћ: Яакнада за појачане напоре и за умањење животне активности, издање Новииске установе „Службени лист СФРЈ", Београд, 1972.