Анали Правног факултета у Београду

501

ПРАВО НА НАКЛАДУ НЕИМОВИНСКЕ ШТЕТЕ

мовинске штете (а поготову солуцију према којој могу покренути ову парницу!). Без значаја je то што je декујус за живота био подигао тужбу за накнаду. Битно je то да накнада овде не би имала свој raison d’être, jep оштећеник није у животу па je према томе већ у време доношења пресуде искључена свака могућност да накнада оствари своју сврху. Природно je да у таквом случају суд ускрати доношење пресуде коју je захтевао тужилац, сада већ декујус. Само правоснажна судска пресуда, донета за живота оштећеног, којом се његов тужбени захтев усваја и накнада досуБује, чини да право на накнаду постаје једна перфектна новчана тражбина подобна да преВе на наследнике( 5 ). 3. Такво схватаае дошло je у пуној мери до изражаја на саветовању пред ставника граВанских одељења републичких врховних судова и судија ГраВанског одел>ења Врховног суда Југославије одржаном 18. и 19. јуна 1968. године у Врховном суду Југославије. Еминентни скуп усвојио je следећи правки заклучак; „Само правомоћно досуВено или писменим уговором признаю потраживање накнаде за неимовинску штету прелази на наследнике оштећеног”( в ). 4. Могло се основано поверовати да je овим начињен заокрет и да je рашгје становиште коначно напуштено, али до тога изгледа још није дошло( 7 ). Врховни суд Хрватске у једној пресуди скорашњег датума реафирмише раније становиште настојећи да га потпуније образложи: „Погрешно je правно становиште да je потраживање накнаде неимовинске штете строго особно право оштећеног које не прелази на његове наслједнике по одредбама Закона о насљеВивању. Разлика je измеВу имовинске и неимовинске штете у добрима која су оштећена. Имовинска штета je умањење материјалних добара, „квар у имовини”. То je таква штета која се непосредно изражава у економским вриједностима и изравно показује у некој употребној, прометној и свакако новчаној адекватној вриједности. Код неимовинске штете нападнута су нематеријална добра изражена у трпљењу с посљедицама у погледу здравл>а, емоционалног живота или душевне равнотеже. И неимовинска штета у граВанскоправном смислу намирује се имовинским добрима и резултира коначно као имовинска накнада (тзв. сатисфакција), те повећава имовину оштећеног као компензација за оштеВено здравље, психички живот и трпљење, за разлику од имовинске штете код које се имовина у принципу накнадом не повеВава, него се постиже оно што je штетним посљедицама у имовини било умањено.

(5) Обрен Станковић: Сукцесија права на накнаду неимовинске штете, Анали Правног факултета у Београду, бр. 4. за 1961. годину, стр. 656. и сл. Исти: Новчана накнада неимовинске штете, Четврто, допуњено и проширено издање, Савремена администрација, Београд, 1972, No 133. и сл., као и ранија издања од 1963, 1965. и 1968. године.

(в) Збирка гудских одлука, књига XIV, свеска 3, стр. 101.

( 7 ) Можда се настављање раније праксе може објаснити појавом и ауторитетом Скице за Законшс о облигацијама и уговорима, од проф. М. Константиновића. Y чл. 164. Скица предвиђа да се право на накнаду непмовинске штете може другоме уступити ако je признаю уговором или je о њему поведен спор, и да под истим условима ово право прелази на наследнике. Михаило Консгантиновић: Облигације и уговори, Скица за Закоиик о облигадијама и уговорима, Правни факултет у Београду, Београд, 1969.