Анали Правног факултета у Београду

502

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Неимовинска штета строго je особна све док оштећени није тужбом тражио да му се та штета накнадом (сатисфакдијом) репарира. Све дотле не зна се да je нетко нешто трпио, што je трпио, у којем je то интензитету и трајању било и у којем je виду трпио. Не зна се ни то, а што je пресудно, да ли je сугласан да нешто претрпи не позивајући штетника на граВанскоправну одговорност. Нитко други, умјесто њега, то не може учинити јер би тиме ушао у оштећеникову најдиспозитивнију сферу. Али кад фактички оштећена особа судски затражи да joj се накнади штета, она се тиме изјаснила да je претрпјела штету, одредила њезин oncer и висину и изразила релевантну вољу (тужбу) да joj штетник штету накнади. Од тог момента оштећена особа тражи да joj се даде одређена имовинска вриједност (становити износ) која треба да уВе у вьезину имовину и којом ће вриједности располагати са сврхом за коју се та накнада даје (да постигне неку компензацију за оно што je претрпјела). Смрт оштећеног у току парнице не анулира захтјев поставлен тужбом. Тужбом je у ствари неимовинска штета вреднована и попримила материјалну вриједност. Питање je у парници само да ли je те штете било, колика je она и да ли je штетник одговоран. Она je неимовинска утолико што се на њено утврђење односе правила ко ja вриједе за утврВење неимовинске штете, али потенцијално улази у имовину оштећеног и у њој дијели правну судбину као и свака друга имовина која иза неког остаје”( 8 ). 5. Y мери у којој je потпуније образложена, ова одлука рељефније истине слабости доктрине којом je испирисана. „Тужбом je у ствари неимовинска штета вреднована и попримила материјалну вриједност.” Може се одговорити да неимовгаска штета никад не може бити материјално вреднована и попримити материјалну вредност. Мотуће je на један одре Вен начин организовати њену накнаду, у којој новац има техничку функцију a досуђује се у износу који није аутоматски и једино одре Вен величином штете. „Питање je у парници само да ли je те штете било, колика je она и да ли je штетник одговоран.” Формула која адекватно изражава стварност и потребе накнаде имовинске штете али je у раскораку са сврхом накнаде неимовинске штете како je дефинисана у самој пресуди. „Она je неимовинска утолико што се на њено утврБенье односе правила која вриједе за утврБење неимовинске штете, али потенцијално улази у имовину оштећеног и у њој дијели правну судбину као и свака друга ймовина која иза неког остаје”. Није неимовинска штета неимовинска због тога што се на њено утврБење односе правила ко ja важе за неимовинску штету, него je неимовинска због своје природе а правила о одреБивању накнаде само су последица те њене природе. И није битно за дискусију о овоме штета већ накнада, њена сврха. А затим, што се тиче другог дела цитиране реченице, да једно потраживање које улази у заоставштину дели њену правну судбину, то je евидентно али разуме се под исто тако евидентним условом да се не гаси смрћу декујуса и да je заиста саставни део његове заоставштнне. Ако суд у време суђења треба да води рачуна о нечем „потенцијалном”, онда je то задело оно што je примарно у

(8) Гж 2629/69. од 24. ожујка 1970. године.