Анали Правног факултета у Београду

503

ПРАВО НА НАКНАДУ НЕИМОВИНСКЕ ШТЕТЕ

установи накладе неимовинске штете и што према томе треба да доминира гьеним бићем и њеном организациям, а то je, да још једном поновимо, сврха накнаде. Разуме се, о томе „потенцијалном” он мора и треба да води рачуна док je стварно „потенцијално", док je у изгледу. Кад постане јасно да je то потенцијално отпало, да je сврха накнаде постала неостварљива, лшсија суда je окончана. 6. Аруга одлука на коју ћемо се осврнути потиче од Врховног суда Србије и такође je скорашњег датума. Пресудом Окружног суда одбијен je тужбени захтев којим je тужилачка страна тражила да се тужена страна обавеже и исплати тужилачкој страни на име накнаде штете и то: 8.000 динара на име претршьених болова и 4.000 динара на име претрпљеног страха. Решавајући по жалби тужилачке стране Врховни суд Србије укинуо je пресуду Окружног суда и предмет вратио на поновно суђење, са образложењем у коме се каже: „Окружни суд je сматрао да je тужбени захтев неоснован зато што се у конкретном случају ради о неимовинској штети израженој у трпљењу физичких болова као и психичке реакције страха изазваних повредама, које je задобио 31. јула 1966. године, која се оштећеном досуђује ради прибављања одговарајућих задовољстава, да би на известан начин неутралисао или ублажио болове и страх који je трпео. Овако досуђена накнада, с обзиром на циљ који ce жели постићи, може остварити своју сврху само у личности оштећеног. Аа би наследници оштећеног могли постављати захтев за исплату накнаде нематеријалне штете, нужно je да je већ правоснажном пресудом утврђено потраживање нематеријалне штете која би штета морала да ce накнади оштећеном. Иначе, ако оштећеном није правоснажном пресудом признато право на потраживање нематеријалие штете, или ако не постоји писмени споразум о признаку штете, онда наследници оштећеног немају право на потраживање, без обзира што je спор покренут за живота оштећеног. Овакво схватање окружног суда погрешно je. По правним правилима право на накнаду штете у случају повреде тела не може се уступити другом лицу. Доспели износи накнаде могу се уступити другоме, ако je износ накнаде одређен споразумом странака или правоснажном пресудом. Y конкретном случају, уколико би се утврдило да су наводи тужиоца у тужби основани, никако се не би могао одбити тужбени захтев са оних разлога који су наведени у образложењу пресуде окружног суда. Jep, тужбу ради накнаде штете за претрпљене болове и страх поднео je тужилац J. Он je адвокату J. у смислу чл. 88. Закона о парничном поступку издао пуномоћје за вођење парнице. Према томе, то што je тужилац у току парнице умро нема значаја jep по чл. 201, тачка 1. истог закона поступай се прекида кад странка умре само у случају кад та странка нема пуномоћника у парници. Како je тужилац имао пуномоћника у овој парници, поступак je имао да се настави као да je он у животу, те да се и даље третира као тужилац. Следствено томе нема никаквог значаја то што су се уместо њега појавили његова жена и деца. Накнада штете, уколико би било утврђено да je тужбени захтев основан, имала би се досудити тужиоцу 1., а његова жена и деца, који су овде непотребно преузели поступак, могли би да у извршном поступку као наследници тужиоца Ј. траже