Анали Правног факултета у Београду

52

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ку да je слабљење власти држава у садржају (што би се, такођер, могло илустрирахи на појединим објектима( 57 ) праћено ширењем власти у простору закључци би, у вези с просторним ширењем суверености, били сљедећи: 1. простор над којим врше искључиву власт (унутрашње морске воде, територијално море, зрачни простор, епиконтинентални појас) државе настоје проширити, или, проматрано с друге стране, не желе се одрећи не само дијелова тих простора, него нити оних, које само својатају (Артик, Антарктик); 2. правки режим дијелова простора, који не потпада ни под чију искључиву власт (отворено море, свемир), уређен je тако, да омогућује такво ширење, или барем протезање неких суверених права (вањски појас, епиконтинентални појас у односу на отворено море, обрамбене зоне за идентификацију зракоплова). Узимајући у обзир другу димензију, тј. полазећи од егоистичних интереса држава, за ко je интересе смо рекли да заузимају видно мјесто у међународним односима, могли бисмо доћи до даљих закључака, који би се, у крајњој линији, могли подвести под 2. Наиме, будући да нам се чини, да данас разлози сигурности више не диктирају став држава с обзиром на власт у простору у истој мјери као некад( 58 ), главки разлог за ширење je кориштење односног простора, било оно већ могуће или тек потенцијално, и било то у мирољубиве или у немирољубиве сврхе. Гледано из те перспективе, споменутим би се закључдима могли додати ови: 3. правки режим дијелова простора, који не потпадају ни под чију искључиву власт, посебно, недовол>но одређена и неразрађена што се остваривања тиче, правила о кориштењу за добробит читавог човјечанства, погодује јачим и утјецајнијим државама; 4. што се времена тиче, размјерно je дуг, а што се преговора тиче, тежак пут до оних норми, које треба да ограниче државе у ширењу власти, док се размјерно брзо и лако стварају норме, на темељу којих се власт државе шири (нпр.: вањски појас, епиконтинентални појас, зрачни простор). Доказ за правила о коришћењу, која су сачшьена тако да иду у прилог моћнијим државама, можемо наћи и у односним посебним одредбама о немнрољубивим дјелатностима; карактеристични су најновији примјери: Уговор о начелгша која уређују дјелатности држава на истраживању и кориштењу свемира, укључившн Мјесец и друга небеска тијела од 1967 (чл. IV) ( SЯ ) и Уговор о забрани постављања нуклеарног оружја и другог оружја за масовно уништаваае на морско дно, дно оцеана и подземл>е од 1970( 60 ). Међународна заједница, тј. односи унутар ње и међуиародно право, ускоро ће се наћи на раскрсници, од које намјерно наводимо ек-

(57) Нпр. в. Иблер, Слобода мора, Загреб 1965, стр. 67 —68

(58) Крај модерног наоружања, гогово je свеједно износи ли пшрина територијалног мора три или дванаест мнл»а (то не мора бити свеједно ако je у питању кретање подморНlща или пека обавјештајна дјелатност), а и суверсност над зрачним простором. када постоје умјетнп сателити, губи вриједност у истом смислу.

(50) В. Деспот, Раэлпке у тумачењу члапа IV Уговора о космосу и његове могуће последице на правки режим космоса и небеских тела, Југословенска ревија за међународно право, 1967, бр. I—3, стр. 111—118.

(60) В. Y ong. To Guard the Sea, Foreign Affairs, 1971, бр. 1, стр. 136—147. Текст Уговора у International Legal Materials, 1971, бр. 1, стр. 146—150.