Анали Правног факултета у Београду

О ПРАВНОМ РЕЖИМУ ОБЈЕКТА МЕБУНАРОДНОГ ПРАВА

ног праваС 50 ) доказују тежњу држава за ширењем власти у простору искал и сад, при чему се, као титулус, јавља географски положа ј, геолошко јединство, откриће и друго( 51 ), а као главки разлози стратегию! значај и кориштење, поготово потенцијално, природних богатстава( 52 ). Постоји join једна сличност: у оба случаја, успркос, углавном, дискутабилних правних основа за своје захтјеве, државе не показују намјеру да их се одрекну. Што се Арктика тиче, таква се тенденција испољава кроз праксу држава, које се, ако не стално, барем повремено позивају на теорију сектора, иако je то најчешће заодјенуто у неко друго рухо( и ); проблем je нарочито деликатан с обзиром на третман залеђених површина мора, или, точније, да ли на те поврпшне треба примијенити режим отвореног мора( и )? За разлику од Арктика, правки режим Антарктика je данас уреВен вншестраним меБународним уговором Уговором о Антарктику од 1959( 55 ) а баш у њему je иста тенденција дошла, можда и јасније, до изражаја. Умјесто икаквог коментараС 56 ), цитирамо чл. IV: „1. Ништа у овом Уговору неће бнти тумачено као: а) одрицање било које странке Уговора од раније постављених права или захтјева за територијалном сувереношћу на Антарктику; б) одридање или умањивање основа за захтјев било које странке Уговора за територијалном сувереношћу на Антарктику, који могу постојати било као резултати њихових дјелатности или дјелатности њихових држављана на Антарктику, било на неки други начин; в) прејудицирање става било које странке Уговора у односу на приили непризнавање права или захтјева, или основе захтјева за територијалном сувереношћу на Антарктику било које државе. 2. За вријеме док je овај Уговор на снази, ниједан чин, нити дјелатност, неће представљати основу за потврВивање, подржавање, или непризнавање захтјева за територијалном сувереношћу на Антарктику. За вријеме док je овај Уговор на снази, неће се постављати нови, нити проширивати иостојећи захтјеви за територијалном сувереношћу на Антарктику.” Уколико je горњи, ни у којем случају свеобухватни преглед, довољан да нам омогући доношенье неких закључака у односу на нашу постав-

(so) Може се поставите питање, посебно у односу на Арктик, да ли су то уопће посебни објекти меЁународног права. Наш je одювор дан већ теме, што се овдје њима бзвимо.

(si) В. Dollot, Le Droit international des espaces polaires, R. C., 1949, 11, стр. 115—200.

(52) В.: Mouton, The International Regime of the Polar Regions, R.C., 1962, 111, стр. 21P—243; Solile, Arctic and Antarctic Current Problems in the Polar Regions, Nordic Studies in International Politics, 1969, br. 2, стр. 124—144.

С 53 ) В.: Green, Canada and Arctic Sovereignty, The Canadian Bar Review, 1970, 6p. 4, стр. 740—775; Head, Canadian Claims to Territorial Sovereignty in the Arctic Regions, McGill Law Journal, 1963, Бр. 3, стр. 200—226.

(54) В.: Auburn, International Law Sea-Ice Jurisdiction, The Canadian Bar Review, 1970, 6p. 4, стр. 776—782; Pharand, Freedom of the Seas in the Arctic Ocean. University of Toronto Law Journal, 1969, 6p. 2, стр. 210—233.

(и) P.T. 402, стр. 71 и сл.

(56) о Уговору о Антартику в.: Dupuy, Le Traité sur VAntarctique, Annuaire Français de Droit International 1960, стр. Ill —132; Taubenfeld A Treaty for Antarctica, International Conciliation, 1961, 6p. 531.