Анали Правног факултета у Београду

545

ПОЈАВА И РАЗВОЈ ЧАРТЕРА

11. Развој измећу два светсгса para 1. Историје летова највећих светских компанија и званични извештаји земаља са ваздухопловном традицијом не пружају довољне податке на основу којих би се утврдио почетак праксе чартер летова. Колективна путовања, као што je, на пример, оно на првој међународној ваздушној линији Париз Лондон, 8. фебруара 1919, у организацији франдуско-немачке компаније, на апаратима од по 12 пухничких седшпта, и друга, такоВе не излазе из оквира редовног ваздухопловног саобраћаја. Чартер ce појавио тек као последица развоја трговачке авијације (commercial aviation), која je претпоставЛЈала прва техничка усавршавања ваздухоплова. Y првим данима постојања трговачке авијације, после rrpвог светског рата, зачеци чартер летова могли би да се назру у нередовном трговачком ваздушном транспорту на авионима из рата, у оквиру великих савезничких земаља, којим су се бавили авантуристи првог реда, звани »gipsy fliers«. Године су пролазиле, авиони су се усавршавали и ускоро je пракса ваздушног саобраћаја знала три начина за закључивање уговора о превозу ваздухопловом: издавањем путничке карте, издавагьем товарног листа и склапањем споразума о чартеру( 4 ). Први податак, који би требало да се односи на чартер лет како га данас схватамо, јесте један лет у Америци, септембра 1927. године између Њујорка и Чикага( 5 ). После овога, закуп авиона, у почетку наравно искључиво за домаћи саобраћај, почиње да ce појављује и у Европи, у Немачкој, Француској, Данској и другим земљама. 2. Јакоб Сундберг, вероватно најбољи познавалац чартера у међународном ваздухопловном праву, бавећи се историјом ове институције, дошао je до закључка да je уговор о чартеру, joui пре 1930. године, закључиван на три начина( 6 ). Најпростији, најмање познат, а у ствари, изгледа и најмање сличав данашньем чартеру, био je тзв. ваздушни такси, којим се бавио специјализовани ваздушни такси превозилац (air taxi operator). Превоз се обављао ad hoc, ван редовних линија, а уговор je закључиван предавањем карте, после усменог договора о цени и лету. Аруга врста уговора je тзв. интерпревозничка трансакција (inter-carrier transaction). О овој могућности je писао Рипер (Ripert) још 1924. године, наводећи да je y питању закуплшвање авиона од стране једне ваздухопловне компаније код друге компаније „која не користи све своје апарате... тако да их неко други привремено може искористити”. По свему судећи, овај облик je сасвим близак данашњем, јер у себи садржи основну карактеристику закуп авиона ради његовог коришћења. Трансакције међупревозничког чартера нису биле дугог века и ускоро су пале у немилост законодаваца већих европских земал>а. Таквом раз-

00 Фрашхуски закон о ваздушној пловидби из 1924. године предвийа да „уговор о провозу путника мора бита констатован издавањем карте”, док за превоз робе каже да ~може бти констатован товарним листом пли потврдом” (план 39).

(5) Pudney, The Tomas Cook Story, London, 1953, p. 148* ~To није био редован путнички лет између два храда (Њујорк, Чикаго), какав je постојао у то време, него je лет изведен сиецијалним авионом, узетим под партер ..."

(6) /. Sundberg, Air charter, part: A piece of Aviation History, Stockholm, 1961.