Анали Правног факултета у Београду

574

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТЛ

МеВушм, када су у питању међународне реке и водени путеви, мере које једна држава предузима на својој територији за очување чистоће воде река и водених путева, могу бити узалудне ако и друге прибрежне државе не предузму исте такве мере. Значи, јавља се потреба за меВународно регулисање и контролу загаВивања међународних река и водених путева. Поставља се питање да ли постоје таква правила међународног права? Правила билатералних уговора о забрани загаћивања вода. Проблем се може посматрати са аспекта учшьене штете. Наиме, једна држава може да буде у ситуацији да трпи штету од загаБене воде ко ja долази са територије друге, обично узводне, прибрежне државе. У том случају може се поставит питање надокнаде штете, меВународне одговорности државе за учшьену штету ( 2 ). Праве се и покушаји да се проблем реши у смислу начела „правичности” на тај начин што би се упоредиле користи које би једна држава имала са штетама које се чине таквим коришћењем вода, да се оне загаВују, и тиме чине штетним за коришћење у другој држави( 3 ). МеВутим, ово може бити неадекватно или недоволно. Наиме, оштећена држава може сматрати да никаква накнада штете не може бити адекватна, већ се јавља потреба да се забрани загаВивање вода меВународних река и водених путева, ако се тиме наноси озбиљна штета друтој прибрежној држави. Поставља се, с тим у вези, питање постојања или непостојања меВународних правила о забрани загаБивања вода. Неки билатерални уговори држава, а посебно они који се односе на рнболов у меВународним рекама и воденим путевима, садрже оваква правила. Од двостраних уговора које смо анализирали, треба споменути споразум о рекама на немачко-данској граници од 1922. године који садржи одредбе којима се дозвољава само такво коришћење вода којим се не врши њихово загаВивање (чл. 29), а предвиБа се и материјална одговорност због загађивања вода отпуштањем отпадних вода од индустрије, које наноси штету рибарству у овим водама (чл. 45). Уговор о граници између Немачке и Француске од 1925. садржи одредбу (чл. 44), којом се две државе обавезују да предузму потребне мере да би се обезбедила чистоћа граничних река и канала. Овакву одредбу садржи и уговор о граничним питањима измеВу Немачке и Пољске од 27. јануара 1926. године (чл. 30). Посебне одредбе Конвенције о граничним рекама измеВу Немачке и Литве од 29. јануара 1928. године (чл. 28) забрањују бацање отпадних материјала, цркнуте стоке, топљење лана и конопле и слично, које би штетно утицало на рнбарство, a установљава се и обавеза двеју државе да прочишћавају и одржавају у добром стању реке у свои сектору. У

(2) Y обом смислу нзјашњавају се: GUGGENHEIM , Traité de droit international public, t. I, 1953, стр. 383: EAGLETON, The Use of the Waters of International Hivers, Canadian Bar Review, voi. 33, 1955, стр. 1026; dr. M. VIVOD, ILA, Report of the Forty-Seveth Conference, Дубровник, 1956, стр. 236; ИЛА, Резолуција из Дубровника, принцип VII.

(з) LAYLIN, The Use of the Waters of International Rivers, Comments, ILA, Dubrovvnik Conference, 1956, стр. 17.