Анали Правног факултета у Београду

591

КОНТРОЛА ОПШТИХ YCAOBA ОСИГУРАЊА

чин на који се врши ова контрола као и нравна снага мишљења актуара указују на њен стварни каракхер. Мишљење актуара нема карактер сагласности којом се условљава пуноважност општих услова. Осигуравајући завод je по закону дужан да размотри мишљење актуара и да о њему заузме став, али га оно не обавезује. Ауторска контрола општих услова остаје на нквоу друштвено-стручног надзора. Утицај осигураника на доношење општих услова својеврстан облик контроле општих услова. За одену потребе надзора над општим условима осигурања наших осигуравајућих завода од нарочитог je значаја улога осигураника коју они имају при доношеау ових услова. Специфичан орган управљања осигуравајуђим заводима, који произилази из поменутог општег начела да je делатност осигурања делатност од посебног друштвеног интереса, представља скупштина завода. То je орган који сачињавају поред представника радне заједнице завода још и представници осигураника и оснивача завода. Према Основном закону у надлежности je скупштине завода да утврђује општа начела о условима осигурања, тарифно политике и условима реосигурања (чл. 48, т. 4). Раднички савет завода, који доноси правила, односно услове осигурања, дужан je, како je поменуто, да се придржава при том начела, одлука и смерница скупштине (чл. 51. Осн. закона). Y овоме се изражава један нови квалитет, од битног значаја за контролу општих услова. Основна сврха контроле, заштита осигураника, изгледа према овоме да je постигнута самом чшьеницом да осигураници могу, већ при доношењу услова, да осигурају свој утицај. Домашај њиховог утицаја изражен je тежином њиховог економског интереса за пословањем осигуравајућег завода: осигураници учествују у скупштини завода са бројем гласова који je y сразмери са премијама које уплаћују. Осигураници нису више само у положају уговорне стране којој остаје да прихвати или не предложено услове уговора него у положају стране која може да утиче на то какво осигурање жели и под каквим условима. Наравно, остаје да се види колико je ова идеја законодавца остварена у пракси. Нажалост, већ само за неколико година постојања овог система осигурања запажени су бројни недостачи у погледу начина контроле пословања осигуравајућих организација. Карактер делатности осигурања као врсте јавне службе, са једне стране, и примена општих прописа који важе за предузећа у погледу надзора над законитошћу рада и контроле пословања на осигуравајуће организације (члан 28. Основног закона), са друге стране, као да увек нису били у складу. Пословање завода у условима оштре конкуренције, где се не поштује увек начело лојалности, недовољан утицај актуарске организације са мишљењима снаге необавезних препорука, неорганизованост највећег броја тзв. „малих” осигураника у погледу њиховог заједничког учешћа у скупштини завода, недовољан степей заинтересованости оних осигураника који су застушьени у скупштини, недограђеност механизма самоуправних договора —• све су то аргумента који наводе један део наших правних писаца на идеју потребе пооштраван>а контроле над пословањем осигуравајућих завода, па и код доношења општих услова осигурања. Насупрот, међутим, истине се теза заснована на поверењу у свест самоуправних снага у осигуравајућим заводима, на компетентности радничког савета завода да доноси услове осигурања, на по-