Анали Правног факултета у Београду

59

КАКО УРЕДИТИ ИМОВИНСКЕ ОДНОСЕ СУПРУГА

5. Установу заједничке имовине применити и на трајне ванбрачне заједнице; 6. Прописати да имовински брачни уговори буду сачинени у облику јавне исправе. За све ове предлоге има разлога за и против. Те разлоге вала узети и оценити и определити се да ли би било целисходно да их законодавац усвоји. Досадашње савезно и републичко законодавство разврстава имовину супруга на посебну и заједничку и тако усваја два имовинска режима. Има мишљења да ово подвајање није целисходно, да у пракси доводи до тешкоћа о саставу, управи, располагању и подели имовине. Те би се тешкоће и незгоде отклониле увођењем посебне, одвојене имовине као јединог законског режима. Но, и ту би се дозволило одступање и дала могућност супрузима да путем уговора образују заједницу добара сједињавањем деле или једног дела имовине. Ово схватање одговарало би у ствари оном начелу ко je je било усвојено у праву старе Југославије по Аустријском грађанском законику и Српском граВанском законику. Слично решење усвојено je и у бугарском законику од 23. јула 1949. По моме схватању, усвајање оваквог режима значило би враћање уназад. Тиме се не би отклониле све тешкоће које би у пракси могле искрснути. Зато најбољу слику пружа пракса старе Јутославије. То посебно важи за плодове и приходе који су се стекли заједничким радом супруга на имању једног од њих. Овде се стицајем околности образује заједничка имовина и јављају тешкоће и искрсавају спорови око њене поделе. Према томе, сам живот намеће установу заједничке имовине супруга, а то je најбољи доказ о потреби да je законодавац усвоји и регулише. Појавила су се мишљења и предлози да би установу заједничке имовине ваљало проширити, тако да она обухвати не само имовину стечену радом у току брачне заједнице него и приходе са посебне и заједничке имовине. То би одговарало по прилици тековини коју je познавало војвођанско право на основу мађарског законског чланка бр. XXXI/1894, а познају je и данас нека страна права. Y прилог се наводе углавном ови разлози. Тешко je у сваком конкретном случају утврдити шта je стечено радом а шта на други начин. То потврђују многобројни примери из судске праксе. Тврди се да би се увођењем наведеног решена избегле многе трзавице и спорови између супруга у погледу састава заједничке имовине. Против усвајања овог предлога говори један доста јак разлог. Тиме би се пружила могућност да се један супруг неосновано обогаћује на рачун дрсгог. Taj се разлог имао у виду и приликом редакције прописа Основног закона о браку о заједничкој имовини. Стога сматрам да досадашње решење одговара и да би га ваљало задржати и усвојити. Y питању поделе заједничке имовине учинено je неколико предлога: Прво, да се заједничка имовина не може делити у току брака, него тек по његовом престанку. Она треба да служи као чврст ослонац брачйе заједнице и да се не дозволи њено цепкање ко je би зависило од тренутних интереса и расположена супруга. Овакав предлог тешко би било доследно спровести нарочито у случају када се ради о повериоцима једног